Berbernica

Već treći dan se, otprilike u isto vreme, uvek na istom mestu, nalazlim sa njom u jednom malenom kafeu u starom gradskom jezgru. U tom kafeu na simpatičnoj galerijici kojom dominiraju garniture od lakiranog ratana već treći dan očekujem njen dolazak, njeno simpatično ’’Ćao, kako si?’’, osmeh i nespretan pokušaj da mlataranjem rukama objasni razlog svog kašnjenja pravdajući se saobraćajnom gužvom. Verovatno bih joj svašta sasuo u lice povodom toga, ali svaki put svojom pojavom na vratima tog malenog kafea pokreće gomilu emocija u meni i momentalno sav bes i sva srdžba netragom nestaju, odlaze u nepoznato. Jednostavno, lepo ju je videti, tu na tom mestu, na toj galeriji malenog kafea u starom gradskom jezgru. Ne, neću reći da sam odlepio za nom posle trećeg kafenisanja, ali ko zna…

Ponekad je čudna rabota igrarija sa emocijama.

A upoznali smo se sasvim slučajno na nekoj užasno dosadnoj proslavi rođendana nekog našeg zajedničkog prijatelja. Po stoti put sam slušao već davno ispričane priče, po stoti put glumio zainteresovanost za njih i lažno se smeškao, po stoti put planirao kako da zbrišem odatle a da ne uvredim svog prijatelja svojim naglim odlaskom. Kada sam konačno smislio plan kako da se izvučem iz te neprijatne situacije pojavila se ona i u tom momentu nije bilo teško promeniti odluku i ostati na tom mestu još neko vreme. Bilo je zaista fantastično posmatrati novopridošlu gošću, tako jednostavno obučenu u bledo roze haljinicu na bretele sa cvetnim motivima kako ulazi u dnevnu sobu. Vatreno crvena kosa je uokvirivala nežno lice, a minijaturni delfinčić na zlatnom lančiću diskretno se šepurio iznad dekoltea vešto pokušavajući da dokaže ko je tu pravi šef. Na tren sam pozavideo tom komadu zlatnog nakita koji tu, baš na tom mestu iznad njenih grudi, provodi većinu svog vremena, spava sa njom, kupa se sa njom, budi se sa njom…

I upoznali smo se sasvim slučajno na toj užasno dosadnoj proslavi rođendana nekog našeg zajedničkog prijatelja dok smo slušali već davno ispričane priče, dok smo glumili zainteresovanost za njih i lažno se smeškali, dok smo, svako na svoj način, smišljali plan da zbrišemo odatle.

Da li je to bio splet okolnosti ili su se sami Bogovi umešali u celu tu priču, to nisam saznao, ali sam vrlo dobro znao da mi njeno prisustvo veoma prija i da sam više nego srećan što se nalazim pokraj nje. Lako smo pronašli niz zajedničkih tema o kojima bi razgovarali, polušapatom, da ne remetimo diskusiju o kamionima, avionima i ostalim baljezgarijama o kojima je raspredao ostatak ekipe koja se našla na tom mestu. Iz te neformalne konverzacije, sa definitivno najlepšim stvorenjem i  ’’miss večeri’’ rođendanske proslave našeg zajedničkog prijatelja, saznao sam da je zaposlena kao pravnik u nekoj propaloj firmi, da veruje u horoskope, voli muziku i film, da je posve slobodna. Nekako mi se ovo poslednje najviše dopadalo. Imali smo više nego dovoljno tema za razgovor i bilo nam je sjajno, tako sami u nekom našem, zajedničkom svetu. Osećali smo se kao u nekom filmu, potpuno odvojeni od ostalih, od svakodnevnice, od priča koje smo čuli po ko zna koji put. Ta kožna garnitura i jeste predstavljala neku vrstu pustog ostrva okruženo modrim morem, bar za nas dvoje koji smo na njoj sedeli. I ko zna koliko bi proveli na tom pustom ostrvu izgubljeni u prostoru i vremenu  zaokupljeni pričom da fajront nije bio u najavi. Ljubazno smo se oprostili od domaćina, našeg zajedničkog prijatelja, i zajedno krenuli u noć. To veče sam saznao i gde stanuje kao i njen broj telefona, sve preko toga bi bilo suviše, zar ne.

Nekoliko dana mi je bilo potrebno da sakupim hrabrost i da je pozovem. Želeo sam da je čujem i pokušavao da okrenem broj, ali kada bih došao do poslednje cifre prekidao bih vezu. Neki strah, neka zebnja bi me okružila i nemoć me je uzimala pod svoje. U jednom momentu sam odlučio da idem do kraja. Svi strahovi nestali su onog momenta kada se baršunasti alt oglasio sa druge strane žice. Okuražio sam se tek kada sam skontao kroz igru reči da je očekivala da je pozovem. Nije nam trebalo puno vremena da ugovorimo mesto sastanka.

Na brzinu sam obukao već pripremljenu garderobu i strčao sa sa četvrtog poput vihora. Verovatno bih i oborio svetski rekord u brzom hodanju samo da je neko imao to da pribeleži i obavesti onog  Mr. Ginisa. Sav zadihan sam stigao na dogovoreno mesto, ali nje nije bilo tamo. Istini za volju nisam ni očekivao da će me čekati. Zauzeo sam mesto na galeriji malenog kafea u starom gradskom jezgru odlučan da je sačekam, makar mi za to trebala čitava večnost. Pojavila se nakon desetak minuta izvinjavajući se zbog kašnjenja. Bila je mnogo lepša nego one večeri kada smo se upoznali, ili se bar meni tako činilo. Ubili smo dva sata razgovarajući o svemu i svačemu. Usput smo prostudirali i horoskop za taj dan.

Sutradan smo se ponovo u isto vreme, nekako spontano, našli na istom tom mestu. Na galeriji malenog kafea u starom gradskom jezgru, uz hladan nes i belgijsku čokoladu uživao sam u njenom prisustvu. Zaista je bila zanimljiva, volela je Krležu, obožavala Šerbedžiju, sekla vene na Morisona i u tu tematiku sam se donekle i razumeo, a kada je na red došao horoskop i uticaj planeta na određene horoskopske znake tu sam bio bespomoćan i kao potpuni duduk blenuo u nju, tačnije u delfinčića iznad dekoltea. Na kraju sam ipak odlučio da se pomalo pomučim i proučim tu nauku kako bih na sledeći susret došao delimično spreman. Nikada me nije zanimao uticaj Saturnovih prstenova na sedmu kuću i uticaj mesečevih mena na plimu i oseku, ali nije na odmet biti upućen u te tajne, pogotovo ako nju to zanima.

I tako, već treći dan se, otprilike u isto vreme, uvek na istom mestu, nalazlim sa njom u jednom malenom kafeu u starom gradskom jezgru. U tom kafeu na simpatičnoj galerijici kojom dominiraju garniture od lakiranog ratana već treći dan očekujem njen dolazak, njeno simpatično ’’Ćao, kako si?’’, osmeh i nespretan pokušaj da mlataranjem rukama objasni razlog svog kašnjenja pravdajući se saobraćajnom gužvom. Verovatno bih joj svašta sasuo u lice povodom toga, ali svaki put svojom pojavom na vratima tog malenog kafea pokreće gomilu emocija u meni i momentalno sav bes i sva srdžba netragom nestaju, odlaze u nepoznato. Jednostavno, lepo ju je videti, tu na tom mestu, na toj galeriji malenog kafea u starom gradskom jezgru. Ne, neću reći da sam odlepio za nom posle trećeg kafenisanja, ali ko zna…

Ponekad je čudna rabota igrarija sa emocijama.

Stajali smo na terasi, posmatrali zvezdano nebo i divno sam se osećao. Ne zbog zvezda, koje su nesebično razbacivale svoju svetlost  po nebeskom svodu, ne zbog Meseca koji je u punom sjaju trepereo visoko iznad nas, ne zbog blagog povetarca koji se veselo igrao sa listovima tek procvalih lipa, već zbog nje, zbog njene blizine koja me u potpunosti ispunjava, unosi mir, unosi spokojstvo.

Pogledao sam je. Pogledala je i ona mene svojim dubokim sjajnim očima. I često su znala ta dva bisera tako da zasijaju, kao da se sam Mesec ogleda u njima. Poželeo sam da podignem ruku visoko do neslućenih visina, dohvatim pregršt zvezda i spustim joj u nedra, da je okitim i da zasija punim sjajem samo za mene.

Voleo sam je i bilo je lako voleti nju, tako plemenitu, tako nežnu, tako lepu. Ne mogu nabrojati koliko smo divnih trenutaka podelili. Sve i da za svaki od tih zajedničkih trenutaka rezervišem po jednu zvezdu, siguran sam da bi zafalilo tih sjajnih nebeskih tačkica, bar nekoliko komada da popunim kolekciju.

Čini mi se da sam oduvek voleo da posmatram to prelepo lice, da se gubim u dubinama tog prelepog sjajnog pogleda, čini mi se da sam oduvek voleo da mislim na nju.

Kada bi mi se pružila prilika da ponovo krenem ispočetka, siguran sam da bih opet napravio isti izbor, izabrao baš nju, moju liniju vodilju i moj putokaz, moju najsjajniju i najsrećniju zvezdu.

Živela je u maloj podstanarskoj sobici na trećem spratu u Drinčićevoj ulici na Dorćolu, u samom srcu Beograda. I zavolela je ovaj grad, njegovu dobrodušnost, njegovu iskrenost i njegov duh. Na neki način se osećala sigurno u njemu iako se naslušala raznoraznih priča kada je napuštala malo provincijsko mesto, mesto u kom je provela najlepše trenutke svog detinjstva. Znala je da neće bilti lako zameniti mirnu seosku sredinu sa velegradskim asfaltom, ali je imala pravo da pokuša. I uspela je.

Sasvim slučajno smo se upoznali na rođendanskoj proslavi moje prijateljice koja je, sticajem okolnosti, bila i njena prijateljica, tačnije koleginica sa druge godine Pravnog. Bilo je krajnje jednostavno sprijateljiti se sa njom, sa tom slatkom provincijalkom, vlasnicom najlepše rupice na bradi, vlasnicom najlepšeg osmeha na svetu.

Iz večeri u veče bi se nalazili ispred Bitefa i odlazili u novo osvajanje Beograda. Skadarlija, Kalemegdan, Terazije, Slavija…  Iskreno, najlepše nam je bilo  kada sednemo na ona dva stepenika ispred ulaznih vrata zgrade u Drinčićevoj, tu negde oko ponoći, kada izmamimo poslednje osmehe za tu noć i kada razmenimo ovlaš poljupce u obraz. Odskakutala bi stepeništem do trećeg, a ja bih i dalje stajao ispred ulaza do god se ne upali svetlo u njenoj malenoj podstanarskoj sobi. Razmakla bi zavesu i još jednom mahnula sa prozora. Tek tada sam mogao mirno da se uputim u beogradsku noć, potpuno srećan.

Ponekad bi sedeli u toj studentskoj sobici u kojoj se osećao miris lutaka koje je ponela sa sobom onoga dana kada je napuštala svoje detinjstvo i dolazila u nepoznato sa jednim koferom u ruci. Osećao se i miris mošusa koji je volela. Osećao se miris nje, tako jednostavne, tako krhke. Voleo sam te susrete i svaki je, do detalja, ostao duboko urezan u mom pamćenju i siguran sam da će ti susreti još dugo, dugo zauzimati posebno mesto u jednoj ludoj glavi.

Otišla je po  završetku poslednje godine fakulteta. Tiho i lako, kao što je i došla. Svetla velegrada je zamenila mirnom sredinom provincije u kojoj je odrasla. Vratila se svojim starim navikama, svojim starim prijateljima i siguran sam da je učinila pravu stvar. Povremeno se čujemo  telefonom i rascvrkućemo se kao nekada dok smo sedeli na ona dva stepenika u Drinčićevoj. Sa nekom setom se prisetimo starih dana, beogradskih priča i nedosanjanih snova.

Ja i dalje šetam Beogradom, ovoga puta sam, i svako veče prolazim starim stazama nadajući se da ću je sresti, otpratiti do njene sobice pune lutaka iz detinjstva, da ću osetiti veličanstveni miris mošusa sa njenog vrata. Nadam se da ću još jedanput videti tu rupicu na bradi, da ću još jedanput ostaviti ovlaš poljubac na njenom obrazu…

Ko zna, možda se jednoga dana ponovo sretnemo.