Berbernica

Što sam stariji sve sam veći namćor i sve više ličim na onog iz Balaševićeve istoimene pesme. Plaši me činjenica da ću jednoga dana postati matora izdrkotina od koje svi beže glavom bez obzira. A do pre samo nekoliko godina bio sam flegmatik i savršeno me je bolelo uvo za sve. Mogli su skakati po mojim živcima, trenirati prag moje izdržljivosti i tolerantnosti bez ikakvih posledica, a onda se sve okrenulo naopako, fitilj je krenuo da se smanjuje i iz dana u dan biva sve kraći. Kada će i da li će eksplodirati, pouzdano ne znam. Svestan sam činjenice da se pretvaram u monstruma, ali za sada nisam pronašao adekvatno rešenje da to sprečim.

Pretežno mi savetuju da sa određenom dozom optimizma gledam na dešavanja oko sebe. Pokušao sam i ne ide. Pokušavao sam da razmišljam o šarenom cveću na zelenim proplancima i cvrkutu ptica u nadi da će me to odvesti na tu optimističku stranu, ali badava. Uglavnom čujem graktanje crnih ptica zloslutnica i oko sebe vidim sive ledine, puste i mračne. I sada, kako da čovek bude optimista u pesimističkom društvu? Sve se izopačilo i otišlo u materinu.

Vaspitavan sam u sistemu u kom su se cenile ljudske vrednosti, u sistemu koji je imao reč „tolerancija“ u svom rečniku, u sistemu u kom sam bio tretiran kao ljudsko biće. Imao sam bezbrižno detinjstvo, punu vreću radosti i smeha, pun krčag bezbrižnih snova. A onda se, odjedanput, sve okrenulo. Preko noći se sve rasplinulo i nestalo kao balon od sapunice. Naišla je beda i u materijalnom i u duhovnom smislu, izbacila na površinu nove ljude i nova pravila. Nekako smo se oporavili od šoka, ostali na nogama i nastavili dalje, ali… Daleko smo od onoga što smo bili. Ponekad imam utisak da nas je neko uz pomoć čarobnog štapića prebacio u drugu dimenziju gde je sve u suprotnosti od onoga što u stvari jeste i nadam se da ću se jednog dana probuditi, protrljati oči i shvatiti da sam samo sanjao ružan san.

Kako vreme odmiče sve sam svesniji da je ovo stvarnost i da povratka nema. Drugi se igraju našim sudbinama, a mi smo nemoćni da to sprečimo. Osećam se kao marioneta u tragikomičnom lutkarskom činu očekujući kraj predstave, ali kraja nema. Bar još uvek nije na vidiku, ne dok barabe pišu scenarija, dok barabe organizuju predstave, dok barabe igraju glavne uloge.

I sada, budi optimista i pokušaj da svo ovo crnilo ostaviš na periferiji mozga, pokušaj da razmišljaš o cvrkutu ptica i šarenom cveću na zelenim proplancima.

Ne ide, brate.

Večeras, dok sam se vraćao sa posla vozeći  bicikl kolovozom Zmaj Jovine ulice (moji Pančevci znaju o kojoj se deonici radi), zaustavio me je komunalni policajac (komunalac) u pratnji dvojice uniformisanih lica (pripadnika MUP-a). Sišao sam sa pomenutog prevoznog sredstva, uljudno se javio i saslušao šta pomenuti  ima da kaže.

„Dobro veče, da li znate da je ovo pešačka zona i da je zabranjena vožnja bicikla, imate znak na početku ulice?“- upitao je komunalac.

„Da znam, video sam“-odgovorio sam.

„Zašto se ne pridržavate propisanih pravila? Znate, kazna je 2600. dinara, ako vam ja naplatim, a ako vam oni naplate…“ – pokazao je prstom na momke u plavom  – “…kazna je od 6000. do 20000.“

„Vozim kolovozom i bio sam ubeđen da je greškom postavljen znak“  – odgovorio sam i nastavio – „uostalom kako je dozvoljeno automobilima da voze ovom ulicom, a nas bicikliste kažnjavate?“

„I automobilima je zabranjen saobraćaj.“ – odgovorio je komunalac ljubazno i nastavio – „ovo je samo opomena, sledeći put biću primoran da vam napišem kaznu.“

„U redu.“ – odgovorio sam, nevoljan da se raspravljam, i odgurao bicikl do kraja ulice.

Svakoga jutra prolazim tom ulicom, naravno na biciklu, i svakoga jutra gledam da li će neki obesni vozač automobila da me pokupi, onako usput, i čudim se čudom zašto opominju nas, koji apsolutno ničim ne ugrožavamo pešake u toj ulici. Kada je pre nekog vremena izglasan zakon o zabrani vožnje bicikla u pešačkim zonam, podržao sam, ali nisam očekivao da će se svesti na izdrkavanje na poštenim građanima ove varoši.

Onako usput, za one koji ne znaju, u toj ulici se nalazi Dom Zdravlja, sa svojim voznim parkom, Osnovna škola, Privredna komora, takođe sa zavidnim auto parkom, Direkcija za uređenje grada, sa svojim vozilima, Poreska uprava, stambena zgrada i nekolicina kafića.

E sad se pitam da li dostavljači pića za te kafiće tegle gajbe od početka ulice, da li stanovnici zgrade parkiraju svoje automobile u javnoj garaži koje u blizini nema (obećali su da će je nepraviti kada je osnovan Parking servis), da li nastavnici dolaze u školu pešice ili se svi lepo provozaju pomenutom deonicom u kojoj sam ja, kao vozač bicikla, umalo kažnjen što ugrožavam pravo pešaka? Pitam se još da li gospoda iz Poreske, Direkcije ili Privredne komore prošetaju, onako nonšalantno, ili se dovezu do svog radnog mesta? Zašto taj komunalac, sa svoja dva telohranitelja u plavom, nije u toj ulici u periodu kada te institucije rade i na taj način proveri da li se i gospoda iz javnih preduzeća pridržava zabrane saobraćaja u toj ulici. Zašto bi to radio. Gospoda su iz demokratske vlasti i njima se veruje, oni su nas oslobodili od Miloševićevog totalitarizma, uvešće nas u Evropu, ej,  i treba im odati zahvalnost, pa da. A nas običnu buranuju, nas će kažnjavati, na nama će se iživljavati, nas će jebati dok nam oči ne ispadnu.

Pitam se još ko je ovde lud, da li mi koji trpimo svu ovu zajebanciju i koji, nesvesno, postajemo mazohisti, ili oni koji se još uvek nisu zadovoljili onim što su uzeli, nego su postali alavi u želji za sve većim bogaćenjem, za sve većom željom za vlašću… Ako sam mogao da budem u prvima redovima onog petok oktobra, biću i sada, vas da rušim.

Dokle više, bre?

E gospodo Demokrate, rekao bih još štošta na vaš račun, ali sam ja fino vaspitan. Trebate se stideti svojih postupaka i neka vam Bog oprosti. Ja neću.

Pravo da živim, pravo da radim, pravo da dišem mi nećete oduzeti, to vam obećavam…