Berbernica

Ponovo se perfidno, onako kako samo ona zna, uvukla u moj san. I bila je divna, prelepa, veličanstvena… I sve oko nje je bilo veličanstveno, i crvenkasto Sunce koje  sa horizonta baca svoje poslednje zrake ogledajući se u tamnoplavom moru kao u ogledalu, i razdragana jata snežno belih galebova koja  kruže visoko iznad nas, i pomešani miris soli i borovine koji  pravi jedinstvenu mirisnu sonatu… I ponovo sam kapitulirao pred njom, kao i bezbroj puta do sada pao na kolena, predao bez borbe. Mogla je da radi samnom šta god hoće, da me povede kuda god poželi.

I povela me, u tišini, preko toplog i mekog škriputavog peska, laganim koracima  samo njoj znanim putem. Gotovo nedodirujući tlo kretali smo se po plaži, posmatrali daleka brda  obrasla gustim četinarskim šumama, beskrajno prostranstvo mirnog mora, barke u daljini, veselu dečicu koja trčkara po vrelom pesku, ostatke peščanih kula koje će sasvim iščeznuti kada naiđe plima. Baš kao plima je naišla i ona, srušila sve peščane brane i povela me sa sobom, daleko,daleko…

Ispod vremešnog čempresa se naglo zaustavila, okrenula i pogledala me grimizno zelenim očima, očima koje su sijale poput najsjajnijih dijamanata. I divno je ogledati se u njima. Na purpurnim usnama se pojavio smešak i sve što sam poželeo je da svoje usne spustim na njene, da je strasno poljubim, da je osetim.

Bože, kako je lepa tako preplanula dok se veseli maestral igra sa uvojcima njene kose boje starog zlata, dok miluje njenu bakarnu kožu. Bila je poput boginje i na tren sam pomislio da  je neko podario život  Afroditinoj statui i postavio je ispred mene, tu ispod starog čempresa na obali mora. I bila je moja boginja.

Usne su nam se spojile, a već sledećeg trenutka čarolija je nestala.

Otvorio sam oči i u prvi mah se zapitao da li sam  sanjao, kuda je nestala, zašto je otišla, da li će se vratiti…. Možda se večeras ponovo pojavi, onako perfidno kako samo ona zna, povede me u još jednu šetnju kroz snove, u još jednu nezaboravnu noć.

Pogledao sam oko sebe. Jedan uvojak kose boje starog zlata ležao je na jastuku…

Studirala je arhitekturu i boljeg vodiča i poznavaoca Zagreba nisam mogao da nađem. Vozila je korsicu koja se savršeno slagala uz njen temperament, moram priznati da su stvarno išli jedno uz drugo. Bila je veoma simpatična, a povrh svega slobodna. Predobra riba. U uzanim farmerkama koje su bile uvučene u crne kožne čizmice dolazile su do izražaja njene savršene noge. Crna prolećna jaknica, otkopčana samo toliko da bi se nazirala crna dekoltirana bluzica dodavala je dozu seksipila i terala da se pitam šta se krije ispod. Stil je bio drugo ime za nju. Imala je prirodno plavu kosu, plave oči i svetao ten. Grudi prosečne i guza malko veće od proseka, gotovo su se idealno pakovale u garderobu koju “gospođica stil” odabere. Jednom rečju, savršeno. Da nije bilo prijateljice, koja je u paketu išla sa njom tog dana, bez pardona bih startovao tog plavokosog anđela sa prelepim plavim očima.

Zauzeo sam busiju na zadnjem sedištu bele korsice vodeći računa da te oči, netremice, posmatram u retrovizoru. Okolo, naokolo smo se vozili zagrebačkim ulicama. Neke zgrade sam počeo da prepoznajem jer smo već prošli tuda, ali iz drugih ulica ili iz drugih pravaca. Više me je zanimalo da uhvatim njen pogled u retrovizoru nego sva istorija grada Zagreba. Kome je to još važno osim istoričarima ili povjesničarima, zavisi sa koje strane Dunava gledaš.

Nakon četrdesetak minuta okolo-naokolo vožnje korsica je bila parkirana, a mi smo započeli šetnju po centru. Glavni kolodvor, Trg kralja Tomislava, Zrinjevac, Trg bana Jelačića, Ilica… Svako mesto koje smo prošli je imalo svoju priču, a ona se trudila da je što bolje ispriča. Arhitektura i istorija imaju više zajedničkih tema nego što sam mogao da zamislim.

„Ovo je vaša, Srpska Pravoslavna crkva.“ – rekla je kada smo kročili na Cvjetni trg.

Iznenadio sam se. Mislio sam da smo anatemisani od strane njihove crkve i da je takva građevina srušena, ako ne za vreme velikog rata, onda za vreme komunista. Iako sam bio ateista poželeo sam da upalim sveću u srpskoj svetinji koja se, ipak, tu nalazila. Ne znam da li crkve imaju radno vreme još negde u svetu, ali ova je radila dvokratno, a ja sam baš odlučio da postanem vernik u vreme pauze. Kakav zajeb. Kasnije smo skoknuli i do njihove crkve koja je radila tokom celog dana, ali nisam hteo da palim sveću da se naša dva boga ne bi posvađala i izazvala međunacionalni i međuverski incident zbog mene.

Na Cvjetnom trgu smo popili kafu koja mi je, posle razočarenja u crkvu, legla k’o budali šamar. Pila je hladan nes sa šlagom i tako elegantnim pokretima mešala taj šlag koji se sjedinjavao sa kafom da mi se zavrtelo u glavi gledajući je. I dalje sam pokušavao i uspevao da uhvatim njen pogled. Čak sam nekoliko puta iscenirao slučajan dodir ili sudar. Nije se bunila i nije bila ravnodušna u to sam bio sasvim siguran, a njeni sve češći pogledi u mom pravcu su to i potvrđivali.

Nakon kratkog predaha i više nego prijatnih trenutaka nastavili smo dalje. Dan je bio kao stvoren za šetnju po zagrebačkom suncu. Na Kaptolu, brdašcetu u centralnom delu Zagreba, upoznala me sa likom kontese Nere iz romana “Grička vještica”. Spisateljica ovog dela, izvesna Marija koja je tu živela, dobro je bila upoznata sa svim tajnama ovog misterioznog mesta. Uz dodatak malo mašte napisala je roman. Kako su se ti ljudi provodili, do jaja! I ja sam se provodio slušajući je dok je pričala o tome, a taj njen zagrebački naglasak me je dovodio do ludila. Nisam smeo da joj priznam da sam se uvek ložio na hrvatske glumice samo zbog naglaska. Tako jebozovno zvuči. Obećao sam da ću pročitati to kapitalno delo i prepričati kada nam se sledeći put ukrste ceste.

U nekom od usputnih kafana grupica tamburaša svirala je čuvenu alasku “Rastao sam pored Dunava” i nikada nisam saznao da li je to srpska, hrvatska ili pesma svih podunavskih zemalja. Pokušao sam da zamislim Mađare ili Švabe kako je pevaju. Ipak, bio sam ponosan što Dunav protiče na nekoliko stotina metara od mog stana. Nikada nisam išao na pecanje, ali sam čvrsto odlučio da to ispravim čim se vratim. Dao sam još jedan zavet za kratko vreme što baš i nije karakteristično za mene.

Ispratili smo njenu prijateljicu, još malo cunjali  ulicama u kasno aprilsko predvečerje i uputili se put Sigeta, put njene malene garsonjere na vrhu jednog od zagrebačkih nebodera.

(odlomak iz još neobjavljenog romana)

Živela je u maloj podstanarskoj sobici na trećem spratu u Drinčićevoj ulici na Dorćolu, u samom srcu Beograda. I zavolela je ovaj grad, njegovu dobrodušnost, njegovu iskrenost i njegov duh. Na neki način se osećala sigurno u njemu iako se naslušala raznoraznih priča kada je napuštala malo provincijsko mesto, mesto u kom je provela najlepše trenutke svog detinjstva. Znala je da neće bilti lako zameniti mirnu seosku sredinu sa velegradskim asfaltom, ali je imala pravo da pokuša. I uspela je.

Sasvim slučajno smo se upoznali na rođendanskoj proslavi moje prijateljice koja je, sticajem okolnosti, bila i njena prijateljica, tačnije koleginica sa druge godine Pravnog. Bilo je krajnje jednostavno sprijateljiti se sa njom, sa tom slatkom provincijalkom, vlasnicom najlepše rupice na bradi, vlasnicom najlepšeg osmeha na svetu.

Iz večeri u veče bi se nalazili ispred Bitefa i odlazili u novo osvajanje Beograda. Skadarlija, Kalemegdan, Terazije, Slavija…  Iskreno, najlepše nam je bilo  kada sednemo na ona dva stepenika ispred ulaznih vrata zgrade u Drinčićevoj, tu negde oko ponoći, kada izmamimo poslednje osmehe za tu noć i kada razmenimo ovlaš poljupce u obraz. Odskakutala bi stepeništem do trećeg, a ja bih i dalje stajao ispred ulaza do god se ne upali svetlo u njenoj malenoj podstanarskoj sobi. Razmakla bi zavesu i još jednom mahnula sa prozora. Tek tada sam mogao mirno da se uputim u beogradsku noć, potpuno srećan.

Ponekad bi sedeli u toj studentskoj sobici u kojoj se osećao miris lutaka koje je ponela sa sobom onoga dana kada je napuštala svoje detinjstvo i dolazila u nepoznato sa jednim koferom u ruci. Osećao se i miris mošusa koji je volela. Osećao se miris nje, tako jednostavne, tako krhke. Voleo sam te susrete i svaki je, do detalja, ostao duboko urezan u mom pamćenju i siguran sam da će ti susreti još dugo, dugo zauzimati posebno mesto u jednoj ludoj glavi.

Otišla je po  završetku poslednje godine fakulteta. Tiho i lako, kao što je i došla. Svetla velegrada je zamenila mirnom sredinom provincije u kojoj je odrasla. Vratila se svojim starim navikama, svojim starim prijateljima i siguran sam da je učinila pravu stvar. Povremeno se čujemo  telefonom i rascvrkućemo se kao nekada dok smo sedeli na ona dva stepenika u Drinčićevoj. Sa nekom setom se prisetimo starih dana, beogradskih priča i nedosanjanih snova.

Ja i dalje šetam Beogradom, ovoga puta sam, i svako veče prolazim starim stazama nadajući se da ću je sresti, otpratiti do njene sobice pune lutaka iz detinjstva, da ću osetiti veličanstveni miris mošusa sa njenog vrata. Nadam se da ću još jedanput videti tu rupicu na bradi, da ću još jedanput ostaviti ovlaš poljubac na njenom obrazu…

Ko zna, možda se jednoga dana ponovo sretnemo.