justcut

Ponovo se perfidno, onako kako samo ona zna, uvukla u moj san. I bila je divna, prelepa, veličanstvena… I sve oko nje je bilo veličanstveno, i crvenkasto Sunce koje  sa horizonta baca svoje poslednje zrake ogledajući se u tamnoplavom moru kao u ogledalu, i razdragana jata snežno belih galebova koja  kruže visoko iznad nas, i pomešani miris soli i borovine koji  pravi jedinstvenu mirisnu sonatu… I ponovo sam kapitulirao pred njom, kao i bezbroj puta do sada pao na kolena, predao bez borbe. Mogla je da radi samnom šta god hoće, da me povede kuda god poželi.

I povela me, u tišini, preko toplog i mekog škriputavog peska, laganim koracima  samo njoj znanim putem. Gotovo nedodirujući tlo kretali smo se po plaži, posmatrali daleka brda  obrasla gustim četinarskim šumama, beskrajno prostranstvo mirnog mora, barke u daljini, veselu dečicu koja trčkara po vrelom pesku, ostatke peščanih kula koje će sasvim iščeznuti kada naiđe plima. Baš kao plima je naišla i ona, srušila sve peščane brane i povela me sa sobom, daleko,daleko…

Ispod vremešnog čempresa se naglo zaustavila, okrenula i pogledala me grimizno zelenim očima, očima koje su sijale poput najsjajnijih dijamanata. I divno je ogledati se u njima. Na purpurnim usnama se pojavio smešak i sve što sam poželeo je da svoje usne spustim na njene, da je strasno poljubim, da je osetim.

Bože, kako je lepa tako preplanula dok se veseli maestral igra sa uvojcima njene kose boje starog zlata, dok miluje njenu bakarnu kožu. Bila je poput boginje i na tren sam pomislio da  je neko podario život  Afroditinoj statui i postavio je ispred mene, tu ispod starog čempresa na obali mora. I bila je moja boginja.

Usne su nam se spojile, a već sledećeg trenutka čarolija je nestala.

Otvorio sam oči i u prvi mah se zapitao da li sam  sanjao, kuda je nestala, zašto je otišla, da li će se vratiti…. Možda se večeras ponovo pojavi, onako perfidno kako samo ona zna, povede me u još jednu šetnju kroz snove, u još jednu nezaboravnu noć.

Pogledao sam oko sebe. Jedan uvojak kose boje starog zlata ležao je na jastuku…

 

 

 

 

 

Još jedan vikend spušta svoje zavese, silazi sa scene i odlazi u zaborav. Ipak, kada se osvrnem, bio je to lep vikend, nekako poseban. Sve kockice su se poklopile, svaka je došla na svoje mesto obrazujući fenomenalnu sliku jednog, zaista, harmoničnog vikenda.

Sve je počelo još u petak. Gomila piva začinjena odličnom svirkom splitskog benda Osmi Putnik. Te momke sam upoznao pre dvadesetak godina kada su prvi put odlučili da posete našu varoš, donesu sa sobom dobar sound i mirise Jadrana u vojvođansku ravnicu.To je bio neverovatan doživljaj za mene, bezbradog tinejdžera željnog dobrog zvuka, jedno divno veče provedeno sa nekim kome se diviš. Godine su se ređale jedna za drugom, sumorna vremena zagospodarila ovim prostorima i ništa više nije bilo kao pre. Ipak, sećanja na to veče nikada nisu izbledela.

Pre nekoliko godina nam se ukazala prilika da se ponovo sretnemo i tu priliku nisam smeo da propustim. Videli smo se nakon svirke, popili nekoliko piva, proćakulali po koju, ispucali par fotkica za uspomenu i setili se starih vremena, dobrog zezanja i doba rock ‘n’ roll-a. Moj klinac, koji je tek kročio u pubertet i po mnogo čemu podseća na mene od pre dve decenije, sa oduševljenjem je pristao da mi pravi društvo. Od te večeri on ima nove idole, idole koje je lično upoznao i taj susret će, siguran sam, pamtiti do kraja života.

Proteklog vikenda smo se ponovo sreli i ponovo, uz pivo, proćakulali o starim vremenima i ponovo je nekoliko fotografija ostalo na memorijskoj kartici mog foto aparata. Negde pred zoru smo se rastali uz najbolje želje i što skoriji susret.

Subotnje prepodne sam nekako preživeo, a čim sam izašao sa posla počela je nova avantura. Uz zvuke tambura i hektolitre piva  ispratili smo takmičenje u spremanju riblje čorbe. Iskreno, bilo je teško odabrati svog favorita, ali nam to nije smetalo da provedemo prelepo popodne na gradskom keju. Iz cele te priče , sasvim slučajno se rodila jedna ideja. Naime, odlučili smo da u nedelju organizujemo okupljanje celog društva, nastavimo druženje i oprobamo se u kuvanju gulaša, naravno, iz kotlića. Iako spremanje gulaša nije imalo takmičarski karakter, ipak smo se  trudili  kao da se nalazimo na Svetskom prvenstvu. Što se nekog takmičenja tiče, opasno razmišljamo o tome. Naravno, ništa od ovoga ne bi bilo da nismo imali podršku lepših polovina koje su bile zadužene za roštiljanje, kuvanje kafe i      donošenje hladnog piva kulinarskim stručnjacima poput nas. Istina, svojim savetima dale su svoj doprinos u pripremi ovog  remek dela. One, ipak, imaju više iskustva u u kuhinji. Sve u svemu proveli smo jedan divan dan.

 

 

 

 

 

 

 

 

I tako, prošao je još jedan vikend. Hrabro se pripremam da zakoračim u još jedan bezličan i neraspoložen ponedeljak, ali ovoga  puta to radim sa nekom neobičnom energijom, sa nekim posebnim elanom i znam da sa nestrljenjem očekujem novu priliku da se  ponovo dogodi jedan sasvim spontani, ovako savršen, vikend.

Razni ljudi su mi više puta u proteklih nekoliko godina govorili da sam se opustio, ugojio i otrembesio. Činjenica je da još od školskih dana nisam sklon fizičkim aktivnostima što i jeste prouzrokovalo sklonost ka gojenju. Ponekad sam znao da potrčim za autobusom, ali se to vremenom promenilo, uostalom, daleko je to od fizičke aktivnosti. Sada ne želim da trčim za njima, pobogu, doćiće drugi za nekoliko minuta. Znao sam da potrčim i za nekom dobrom ribom, ali kako je vreme odmicalo, postajao sam sve tromiji i se manje zainteresovan za takav vid treninga. Na pamet mi nije padalo da visim po teretanama, radim bicepse, tricepse i sve ostale grupe mišića za koje nisam ni znao da postoje dok nije postalo moderno da se razumeš u anatomiju mišićnog tkiva. Jebote, nekada su dobro plaćali da dižeš teret, a sada…

Jedini pravi trening koji sam primenjivao svih ovih godina je bio podizanje punih i spuštanje praznih krigli piva na stolove gradskih kafana, po nekoliko serija svakodnevno i nije mi ništa falilo. Doduše, stomak je postajao sve veći, a ja sve mlitaviji. I ne bih se nervirao da nije bilo pomenutih dušebrižnika za moje zdravlje koji su insistirali da povedem računa o njemu, dok sam još uvek u godinama kada mogu da se korigujem, da me ne bi strefio šlog ili infarkt. Dugo sam se lomio i na kraju, ipak, odlučio da ih poslušam.

Iz upotrbe sam izbacio pivo, vino, kao i sve napitke dobijene alkoholnom fermentacijom, izbacio sam bureke, pice, piroške i sve vrste testenina, koje prosto obožavam, izbacio sam slatkiše za koje bih i dupe dao, izbacio sam večeru bez koje imam noćne more, aritmije i glavobolje. Ha, počeo sam zdravo da se hranim i u principu nije loš taj režim. Istina, pomisliš da će ti izrasti perje od silne piletine ili da ćeš početi da dišeš na škrge od ribe koju si uneo u svoj organizam.

Već nakon nekoliko dana vaga je počela da govori kako sam smanjio telesnu masu i tek tada je proradio onaj inat o kojem svi pričaju. Uz svu tu korekciju ishrane krenuo sam da krljam bajs, radim trbušnjake, upražnjavam brzo hodanje. Iz dana u dan sam bio sve zadovoljniji i ponosniji sobom. Sve češće su se mogle čuti pohvale na moj račun, na račun moje upornosti i više ne pamtim koliko sam saveta dao, koliko mejlova sa dijetama i kalorijskim tablicama poslao. Bilo mi je drago što su svi pokazivali pozitivno raspoloženje zbog mog koraka da promenim sebe i što su svi bili zadovoljni sa mojim novim ja.

Sve je išlo svojim tokom i sve je bilo u savršenom redu. Krize koje sam u početku osećao, nestale su, a ja sam bio potpuno naviknut na novi režim ishrane. Svakodnevno je vaga radila u moju korist pokazivajući manju kilažu nego prilikom prethodnog merenja i za mesec dana bio sam slabiji za desetak kilograma. Stvarno sam se osećao sjajno. Sada je penjanje na četvrti sprat postalo jednostavno kao mazanje margarina na hleb.

I sve bi bilo super da na scenu opet nisu stupili dušebrižnici sa početka priče, ali ovoga puta sa sasvim drugim stavovima. Naslušao sam se priča kako sam bio slađi onako kao medvedić, kako nije dobro tako naglo slabljenje, kako bih morao da proverim krvnu sliku i da se konsultujem sa stručnim licima, jer sve govori da sam veoma bolestan ili, ne daj Bože, na teškim drogama.

Pitam se sada šta da radim, da li da ponovo počnem sa prežderavanjem i besomučnim ispijanjem piva, kako bi se vratio u onu usporenu i mlohavu fazu ili da nastavim da održavam svog novog sebe, ovakvog kakav sam sada? Ljudima je teško ugoditi, to znam, ali kako će se cela ova priča završiti, e to ne znam. Možda nastavim da budem onaj sa kojim sam ja zadovoljan, a možda ponovo postanem onaj stari, ko će ga znati. U svakom slučaju, više neću slušati druge, njihove savete i sugestije i mislim da je to najbolje.

Ubuduće radim kako mi je volja zato što mi se može.

Stajali smo na terasi, posmatrali zvezdano nebo i divno sam se osećao. Ne zbog zvezda, koje su nesebično razbacivale svoju svetlost  po nebeskom svodu, ne zbog Meseca koji je u punom sjaju trepereo visoko iznad nas, ne zbog blagog povetarca koji se veselo igrao sa listovima tek procvalih lipa, već zbog nje, zbog njene blizine koja me u potpunosti ispunjava, unosi mir, unosi spokojstvo.

Pogledao sam je. Pogledala je i ona mene svojim dubokim sjajnim očima. I često su znala ta dva bisera tako da zasijaju, kao da se sam Mesec ogleda u njima. Poželeo sam da podignem ruku visoko do neslućenih visina, dohvatim pregršt zvezda i spustim joj u nedra, da je okitim i da zasija punim sjajem samo za mene.

Voleo sam je i bilo je lako voleti nju, tako plemenitu, tako nežnu, tako lepu. Ne mogu nabrojati koliko smo divnih trenutaka podelili. Sve i da za svaki od tih zajedničkih trenutaka rezervišem po jednu zvezdu, siguran sam da bi zafalilo tih sjajnih nebeskih tačkica, bar nekoliko komada da popunim kolekciju.

Čini mi se da sam oduvek voleo da posmatram to prelepo lice, da se gubim u dubinama tog prelepog sjajnog pogleda, čini mi se da sam oduvek voleo da mislim na nju.

Kada bi mi se pružila prilika da ponovo krenem ispočetka, siguran sam da bih opet napravio isti izbor, izabrao baš nju, moju liniju vodilju i moj putokaz, moju najsjajniju i najsrećniju zvezdu.

Studirala je arhitekturu i boljeg vodiča i poznavaoca Zagreba nisam mogao da nađem. Vozila je korsicu koja se savršeno slagala uz njen temperament, moram priznati da su stvarno išli jedno uz drugo. Bila je veoma simpatična, a povrh svega slobodna. Predobra riba. U uzanim farmerkama koje su bile uvučene u crne kožne čizmice dolazile su do izražaja njene savršene noge. Crna prolećna jaknica, otkopčana samo toliko da bi se nazirala crna dekoltirana bluzica dodavala je dozu seksipila i terala da se pitam šta se krije ispod. Stil je bio drugo ime za nju. Imala je prirodno plavu kosu, plave oči i svetao ten. Grudi prosečne i guza malko veće od proseka, gotovo su se idealno pakovale u garderobu koju “gospođica stil” odabere. Jednom rečju, savršeno. Da nije bilo prijateljice, koja je u paketu išla sa njom tog dana, bez pardona bih startovao tog plavokosog anđela sa prelepim plavim očima.

Zauzeo sam busiju na zadnjem sedištu bele korsice vodeći računa da te oči, netremice, posmatram u retrovizoru. Okolo, naokolo smo se vozili zagrebačkim ulicama. Neke zgrade sam počeo da prepoznajem jer smo već prošli tuda, ali iz drugih ulica ili iz drugih pravaca. Više me je zanimalo da uhvatim njen pogled u retrovizoru nego sva istorija grada Zagreba. Kome je to još važno osim istoričarima ili povjesničarima, zavisi sa koje strane Dunava gledaš.

Nakon četrdesetak minuta okolo-naokolo vožnje korsica je bila parkirana, a mi smo započeli šetnju po centru. Glavni kolodvor, Trg kralja Tomislava, Zrinjevac, Trg bana Jelačića, Ilica… Svako mesto koje smo prošli je imalo svoju priču, a ona se trudila da je što bolje ispriča. Arhitektura i istorija imaju više zajedničkih tema nego što sam mogao da zamislim.

„Ovo je vaša, Srpska Pravoslavna crkva.“ – rekla je kada smo kročili na Cvjetni trg.

Iznenadio sam se. Mislio sam da smo anatemisani od strane njihove crkve i da je takva građevina srušena, ako ne za vreme velikog rata, onda za vreme komunista. Iako sam bio ateista poželeo sam da upalim sveću u srpskoj svetinji koja se, ipak, tu nalazila. Ne znam da li crkve imaju radno vreme još negde u svetu, ali ova je radila dvokratno, a ja sam baš odlučio da postanem vernik u vreme pauze. Kakav zajeb. Kasnije smo skoknuli i do njihove crkve koja je radila tokom celog dana, ali nisam hteo da palim sveću da se naša dva boga ne bi posvađala i izazvala međunacionalni i međuverski incident zbog mene.

Na Cvjetnom trgu smo popili kafu koja mi je, posle razočarenja u crkvu, legla k’o budali šamar. Pila je hladan nes sa šlagom i tako elegantnim pokretima mešala taj šlag koji se sjedinjavao sa kafom da mi se zavrtelo u glavi gledajući je. I dalje sam pokušavao i uspevao da uhvatim njen pogled. Čak sam nekoliko puta iscenirao slučajan dodir ili sudar. Nije se bunila i nije bila ravnodušna u to sam bio sasvim siguran, a njeni sve češći pogledi u mom pravcu su to i potvrđivali.

Nakon kratkog predaha i više nego prijatnih trenutaka nastavili smo dalje. Dan je bio kao stvoren za šetnju po zagrebačkom suncu. Na Kaptolu, brdašcetu u centralnom delu Zagreba, upoznala me sa likom kontese Nere iz romana “Grička vještica”. Spisateljica ovog dela, izvesna Marija koja je tu živela, dobro je bila upoznata sa svim tajnama ovog misterioznog mesta. Uz dodatak malo mašte napisala je roman. Kako su se ti ljudi provodili, do jaja! I ja sam se provodio slušajući je dok je pričala o tome, a taj njen zagrebački naglasak me je dovodio do ludila. Nisam smeo da joj priznam da sam se uvek ložio na hrvatske glumice samo zbog naglaska. Tako jebozovno zvuči. Obećao sam da ću pročitati to kapitalno delo i prepričati kada nam se sledeći put ukrste ceste.

U nekom od usputnih kafana grupica tamburaša svirala je čuvenu alasku “Rastao sam pored Dunava” i nikada nisam saznao da li je to srpska, hrvatska ili pesma svih podunavskih zemalja. Pokušao sam da zamislim Mađare ili Švabe kako je pevaju. Ipak, bio sam ponosan što Dunav protiče na nekoliko stotina metara od mog stana. Nikada nisam išao na pecanje, ali sam čvrsto odlučio da to ispravim čim se vratim. Dao sam još jedan zavet za kratko vreme što baš i nije karakteristično za mene.

Ispratili smo njenu prijateljicu, još malo cunjali  ulicama u kasno aprilsko predvečerje i uputili se put Sigeta, put njene malene garsonjere na vrhu jednog od zagrebačkih nebodera.

 

(odlomak iz još neobjavljenog romana)

Završila se peta epizoda ovogodišnjeg serijala u špansko srpskoj koprodukciji pod popularnim nazivom ”Vamos – Tamos”. Ponovo u glavnim ulogama Španac Rafael Nadal i naravno, Novak Đoković.

Osim popularnog Noleta, njegove porodice i devojke (moram priznati lepa nam snajka),  u sporednoj ulozi se pojavljuje i predsednik Republike Srbije, gospodin Boris Tadić i pitam se da li je put Engleske otputovao o sopstvenom trošku ili su to finansirali sponzori, tačnije, poreski obveznici. No, šalu na stranu.

Bravo Nole, zaista si pokazao svetu da si zasluženo broj jedan svetskog tenisa i da se zasluženo nalaziš na tronu. Danas sa ponosom možemo da kažemo da smo pripadnici srpskog naroda, da u vis podignemo tri prsta, a da se ne plašimo da će nas zbog toga optužiti i staviti na stub srama. Pokazao si svetu da nismo varvari i negativci, pokazao si svetu kako se igra tenis, pokazao si svetu kako se voli svoja zemlja. Iskreno se nadam da će i ostali sportisti slediti Novakov primer.

Danas Srbija slavi Novaka Đokovića.

Bravo kralju…

Živela je u maloj podstanarskoj sobici na trećem spratu u Drinčićevoj ulici na Dorćolu, u samom srcu Beograda. I zavolela je ovaj grad, njegovu dobrodušnost, njegovu iskrenost i njegov duh. Na neki način se osećala sigurno u njemu iako se naslušala raznoraznih priča kada je napuštala malo provincijsko mesto, mesto u kom je provela najlepše trenutke svog detinjstva. Znala je da neće bilti lako zameniti mirnu seosku sredinu sa velegradskim asfaltom, ali je imala pravo da pokuša. I uspela je.

Sasvim slučajno smo se upoznali na rođendanskoj proslavi moje prijateljice koja je, sticajem okolnosti, bila i njena prijateljica, tačnije koleginica sa druge godine Pravnog. Bilo je krajnje jednostavno sprijateljiti se sa njom, sa tom slatkom provincijalkom, vlasnicom najlepše rupice na bradi, vlasnicom najlepšeg osmeha na svetu.

Iz večeri u veče bi se nalazili ispred Bitefa i odlazili u novo osvajanje Beograda. Skadarlija, Kalemegdan, Terazije, Slavija…  Iskreno, najlepše nam je bilo  kada sednemo na ona dva stepenika ispred ulaznih vrata zgrade u Drinčićevoj, tu negde oko ponoći, kada izmamimo poslednje osmehe za tu noć i kada razmenimo ovlaš poljupce u obraz. Odskakutala bi stepeništem do trećeg, a ja bih i dalje stajao ispred ulaza do god se ne upali svetlo u njenoj malenoj podstanarskoj sobi. Razmakla bi zavesu i još jednom mahnula sa prozora. Tek tada sam mogao mirno da se uputim u beogradsku noć, potpuno srećan.

Ponekad bi sedeli u toj studentskoj sobici u kojoj se osećao miris lutaka koje je ponela sa sobom onoga dana kada je napuštala svoje detinjstvo i dolazila u nepoznato sa jednim koferom u ruci. Osećao se i miris mošusa koji je volela. Osećao se miris nje, tako jednostavne, tako krhke. Voleo sam te susrete i svaki je, do detalja, ostao duboko urezan u mom pamćenju i siguran sam da će ti susreti još dugo, dugo zauzimati posebno mesto u jednoj ludoj glavi.

Otišla je po  završetku poslednje godine fakulteta. Tiho i lako, kao što je i došla. Svetla velegrada je zamenila mirnom sredinom provincije u kojoj je odrasla. Vratila se svojim starim navikama, svojim starim prijateljima i siguran sam da je učinila pravu stvar. Povremeno se čujemo  telefonom i rascvrkućemo se kao nekada dok smo sedeli na ona dva stepenika u Drinčićevoj. Sa nekom setom se prisetimo starih dana, beogradskih priča i nedosanjanih snova.

Ja i dalje šetam Beogradom, ovoga puta sam, i svako veče prolazim starim stazama nadajući se da ću je sresti, otpratiti do njene sobice pune lutaka iz detinjstva, da ću osetiti veličanstveni miris mošusa sa njenog vrata. Nadam se da ću još jedanput videti tu rupicu na bradi, da ću još jedanput ostaviti ovlaš poljubac na njenom obrazu…

Ko zna, možda se jednoga dana ponovo sretnemo.

 

Svet pun zlobe i pokvarenosti nas  okružuje i pitam sam se kuda sve to vodi. Kolektivno razaranje  uzima sve više maha i pitanje je  kada će se sve raspući i otići u vražiju mater. Čini mi se da sam pogrešno izabrao trenutak svog postojanja, vreme obitavanja na ovoj planeti koja će uskoro postati samo kamena gromada bez trunčice života i koje će se i dalje, ali ovaj put uzaludno, vrteti oko prastarog sunca kojem su dani, takodje, odbrojani. I sada, umesto da uživamo u beskrajnoj ljubavi koje samo čovečanstvo može da pruži, ako hoće, mi se gušimo u zavisti i zlobi koja nas sve dublje i dublje gura u propast, sve brže i brže gura u nepovrat. To je i dovelo do toga da se rapidno povećava broj ljudi-nula koji su spremni da te prodaju za tridesetak srebrnjaka, da postanu Jude koji sa tobom trguju.

Na živce mi idu takve osobe, a sve ih je više u našem okruženju i pitam se koliko ćemo izdržati pod najezdom takve sorte bezličnika. Srećem ih svuda, u prodavnici, u ambulanti, kod mehaničara, na ulici dok se mimoilazim sa njima i nije mi jasno otkuda tolika koncentracija parazita u našoj okolini. Jebote, pa nula je nula kako god okreneš i to je jasno kao dan, brojka koja predstavlja ništa  zauzima mesto, odnosno prazninu u našoj nauci i našim životima. I žalosno je to što je sve više ljudi koji se poistovećuju sa pomenutim brojem. Ljudi bez obraza i karaktera, zlobnici i bednici. Čak se i ponose time što su nule, spremne zarad svojih interesa, ako treba, da ti zabiju do balčaka.

Vremenom te osobe počinju i u fizičkom smislu da liče na ovu smešnu brojku koja u suštini ne predstavlja ništa i zbog toga ih je veoma lako uočiti i prepoznati. Pokušaj nešto da dodaš na tu nulu i potrošićeš uzaludan trud. Na nulu je nemoguće nešto dodati i na neki način ukrasiti njen zaista komičan, okrugao izgled. Isto tako nećeš ništa dobiti ako pokušaš i da nešto oduzmeš od nule. Od nje se ne može ništa oduzeti, jer ona u suštini i nema ništa. Zaista je bedna i zlobna tako ružna i  okrugla.

Ponekad je dobro što pre se sresti sa nulom. Susret će biti bolan i to je zagarantovano, ali ćeš na vreme shvatiti kako da prepoznaš osobu sličnih karakteristika i na taj način sprečiti da ponovo pokuša da ti radi o glavi. Ponekad jedan direkt posred brade rešava stvar, ali ti to savetujem samo u krajnjoj nuždi, ako nula nastavi da te ugrožava. Tada ćeš primetiti kako menja oblike pokušavajuća da liči na sve ostale brojeve. Nemoj dozvoliti da te to zavara. Nula je uvek nula i zauvek će ostati nula. Jedno veliko ništa za koje nije potrebno objašnjenje.

Otvorilo se nebo i ponovo lije kao iz kabla. Dokle više, bre. Istina je da ima neke romantike u rominjanju kiše, slivanju kapi na tek ozelenelo lišće, ravnomernom dobovanju po olucima i prozorima, ali ovo je prevršilo svaku meru.

Ne verujem da se Prever odlučio na pisanje o Barbari i kišama pod brestom po ovakvom pljusku. Glupo je i pomisliti da su Šerbedžiji po ovakvoj kišurini pali na pamet i Ines i kiše u listopadu na otocima, a to je tako romantično.

Mogao je onaj odozgore da sačeka jesen i izlije svoje emocije u predviđenoj sezoni kiša. Tada mu ne bih zamerao, a ovako…

Glupa kiša u glupom junu koji je postao glup baš zbog te glupe kiše. I šta sad? Najbolje je zablindirati se u sobu, pospuštati roletne i zadubiti se u sopstvene misli. Možda tamo pronađemo rešenje kako ubediti Svevišnjeg da pošalje malo sunčevih zraka, a kišu ostavi za tamo neki oktobar ili novembar. Čisto sumnjam da iko ima išta pametnije da radi po ovakvom vremenu.

Prvi sunčevi zraci su iznenadno obasjali njeno prelepo lice. Promeškoljila se i okrenula na drugu stranu. Spavala je. Sedeo sam na fotelji i pažljivo je promatrao. Tako je lepa. Izuzetne crte lica, prelep maleni nosić i pune, mekane usne… Boženstveno. Šatirana kosa je poput oreola uokvirivala to anđeosko, nevino lice i  spreman sam da se zakunem da su sami bogovi umešali prste u celu tu priču i izvajali je po nekom svom sopstvenom kalupu. U svakom slučaju lepo je gledati nekoga koga voliš, makar i kada spava.

Na licu joj je zaigrao smešak, neverovatno lep smešak i tako je lepo stajao baš na njenom licu. Imao sam utisak da joj je smešak prepisan na recept, i da se ona disciplinovano drži terapije. Smešak ti dobro stoji, andjele, i nemoj ga nikada skidati sa lica.

Na trenutak sam se zapitao šta sanja i voleo bih da malčice zavirim u njene snove, da se upoznam sa akterima. Jedini problem bi bio ako bih tamo naleteo na samoga sebe, na sebe kakvog me ona zamišlja, a koji se u suprotnosti razlikuje od mene kakav sam sada. Verovatno bih se razočarao. Istina, još uvek nisam za bacanje i nisam neki zgubidan, ali ipak ne bih želeo da se upoznajem ponovo. Bilo bi to gubljenje vremena.

Kada bolje razmislim, najbolje je sačekati da se probudi, pogleda me još uvek snenim očima, nabaci taj neverovatno lep smešak i uz jutarnju kafu pokušam da saznam njene snove. Možda i upoznam sebe onakvog kakvog nisam poznavao.

© 2016 Berbernica Suffusion theme by Sayontan Sinha