Namćor

Što sam stariji sve sam veći namćor i sve više ličim na onog iz Balaševićeve istoimene pesme. Plaši me činjenica da ću jednoga dana postati matora izdrkotina od koje svi beže glavom bez obzira. A do pre samo nekoliko godina bio sam flegmatik i savršeno me je bolelo uvo za sve. Mogli su skakati po mojim živcima, trenirati prag moje izdržljivosti i tolerantnosti bez ikakvih posledica, a onda se sve okrenulo naopako, fitilj je krenuo da se smanjuje i iz dana u dan biva sve kraći. Kada će i da li će eksplodirati, pouzdano ne znam. Svestan sam činjenice da se pretvaram u monstruma, ali za sada nisam pronašao adekvatno rešenje da to sprečim.

Pretežno mi savetuju da sa određenom dozom optimizma gledam na dešavanja oko sebe. Pokušao sam i ne ide. Pokušavao sam da razmišljam o šarenom cveću na zelenim proplancima i cvrkutu ptica u nadi da će me to odvesti na tu optimističku stranu, ali badava. Uglavnom čujem graktanje crnih ptica zloslutnica i oko sebe vidim sive ledine, puste i mračne. I sada, kako da čovek bude optimista u pesimističkom društvu? Sve se izopačilo i otišlo u materinu.

Vaspitavan sam u sistemu u kom su se cenile ljudske vrednosti, u sistemu koji je imao reč „tolerancija“ u svom rečniku, u sistemu u kom sam bio tretiran kao ljudsko biće. Imao sam bezbrižno detinjstvo, punu vreću radosti i smeha, pun krčag bezbrižnih snova. A onda se, odjedanput, sve okrenulo. Preko noći se sve rasplinulo i nestalo kao balon od sapunice. Naišla je beda i u materijalnom i u duhovnom smislu, izbacila na površinu nove ljude i nova pravila. Nekako smo se oporavili od šoka, ostali na nogama i nastavili dalje, ali… Daleko smo od onoga što smo bili. Ponekad imam utisak da nas je neko uz pomoć čarobnog štapića prebacio u drugu dimenziju gde je sve u suprotnosti od onoga što u stvari jeste i nadam se da ću se jednog dana probuditi, protrljati oči i shvatiti da sam samo sanjao ružan san.

Kako vreme odmiče sve sam svesniji da je ovo stvarnost i da povratka nema. Drugi se igraju našim sudbinama, a mi smo nemoćni da to sprečimo. Osećam se kao marioneta u tragikomičnom lutkarskom činu očekujući kraj predstave, ali kraja nema. Bar još uvek nije na vidiku, ne dok barabe pišu scenarija, dok barabe organizuju predstave, dok barabe igraju glavne uloge.

I sada, budi optimista i pokušaj da svo ovo crnilo ostaviš na periferiji mozga, pokušaj da razmišljaš o cvrkutu ptica i šarenom cveću na zelenim proplancima.

Ne ide, brate.