Bedno piskaralo

Već nekoliko dana se svim silama trudim da nešto napišem i totalno sam bezuspešan u tome. Kao što tele blene u šarena vrata tako i ja blenem u prazan list elektronske hartije i ništa mi konkretno, što bih mogao da zapišem, ne pada na pamet. Zaista se osećam bespomoćno.

Ponekad se dešava da žešće zabagujem i jednostavno ne znam šta bih zapisao, a osećam neodoljivu želju da pišem. Smorim se kao dete bez dinara u džepu ispred prepune prodavnice prelepih igračaka i dođe mi da se tresnem o beton i zamlataram i rukama i nogama. Dođe mi da zaplačem od muke. I bio bih spreman da u tom trenutku potpišem pakt sa samim đavolom, dočekam sabah sa šejtanom, da se upetljam u veštičije kolo, ako treba. Možda bih tada uspeo da iz sebe izvučem nešto konkretno, nešto opipljivo, nešto od čega bi mogla da nastane dobra, zanimljiva priča. I dok taj đavo ne raspiše konkurs za pisce u pokušaju, imaću ovakav problem. Baš veliki zajeb.

Dešava se i da nemam tih problema. Reči, nekako, same izlaze iz mene, ideje se rađaju sasvim spontano i na meni je samo da ih otkucam. I veoma je zanimljivo poigrati se sa rečima, izvući neke zaboravljene misli iz najmračnijih uglova mozga, zarotirati ih, ukomponovati i sve to lepo staviti na papir.

Kada sam počeo da piskaram sve je to ličilo na dobro zezanje. Prenositi sopstvene misli na papir je veoma zanimljiv posao, pogotovo ako to ima nekog smisla. Na taj način izbaciš iz sebe neka razmišljanja koja su sasvim sazrela u tvom umu i zaista osetiš veliko olakšanje nakon toga. I što više pišeš, želja za pisanjem je sve veća i osećaš se bezveze ako s’ vremena na vreme nešto ne staviš na hartiju. Nekako, imaš utisak da si zarobljen u tesnoj koži, a nemaš kud.

Tako je i počela cela priča. U glavi su se vremenom taložile misli, ljudi, događaji i sasvim slučajno mi je pala ideja da to zapišem, onako, više za sebe. Podelio sam glavne i sporedne uloge, odredio mesto i vreme dešavanja i započeo sa pisanjem. I izgledalo je skroz ludo. Zamisli, ja pišem. Napisao sam jednu priču i ispalo je ok, ali mi se učinilo da bih imao još mnogo toga da kažem. Nastavio sam dalje, ubacivao likove u neverovatne situacije, kombinovao, igrao se. Vremenom sam odlepio za pisanjem. Želja je iz dana u dan bila sve jača, volja sve veća. Stvarao sam nešto svoje, nešto vredno i bio ponosan na sebe. Počeo sam da razmišljam o tome da bi svega mogao da ispadne solidan roman, napravio koncept i nastavio sa besomučnim pisanjem. Pisao sam svakodnevno, prekucavao, brisao pa ponovo pisao i bilo je zanimljivo. Izmešto sam ljude i događaje kako mi je volja, uvaljivao ih u nezgodne situacije, menjao karaktere. Igrao sam se fikcijom do iznemoglosti. Nešto nepoznato iz mene je govorilo da treba da nastavim, da dovršim ono što sam započeo, objavim i ostavim za neke buduće naraštaje.

Jednog jutra sam seo ispred računara i nisam znao šta dalje. Narednog jutra se ponovilo. Iz dana u dan sam pokušavao da nastavim, ali sve što bih napisao izgledalo je odvratno. Imao sam utisak da je izvor u meni preko noći postao ponornica koja se gubi u mračnim dubinama i koja nikada neće ugledati svetlost dana.

I dalje pokušavam da nastavim ali sve što vidim ispred sebe je prazan beli list elektronske hartije.

Možda je sve ovo neka vrsta prezasićenja, možda trenutni nedostatak inspiracije, a možda samo prolazni mentalni blok. Možda će se već sutra, onako iznenada, pojaviti ideja koja zaslužuje da se pretvori u zanimljivu priči i stavi na papir. U svakom slučaju sam optimista i neću odustati makar morao da potpišem pakt sa samim đavolom, dočekam sabah sa šejtanom ili se upletem u veštičije kolo.