Kafanisanje

Volim kafane, a zašto je to tako, ne znam ni sam. Jednostavno  ih volim. Još kao tinejdžer sam ih zavoleo, a ta ljubav ne prestaje ni danas i čini mi se da se savršeno slažemo. Godinama smo postali savršen tandem i nenadjebivo guramo napred.

Da se razumemo na samom početku, ne mislim na neka fensi mesta kojih u gradu ima i peviše, a pojedinci ih nazivaju kafanama, iz kog razloga, nemam pojma. Ne mislim na mlečne restorane u kojima pored bureka možeš popiti kafu i automatski ih nazvati kafanom, a pogotovo ne mislim na ekskluzivne restorane sa bogatim menijem u kojima, takođe, možeš kafenisati i nazvati ih gore pomenutim imenom. Ovoga puta mislim na prave pravcate kafane, zadimljene birtije, sa sve kariranim stolnjacima, po mogućstvu nemarno izbušenim žarom cigarete, prepunim limenim pepeljarama i sredovečnim konobarima u crnim pantalonama i belim košuljama sa leptir mašnama ili kravatama. Uglavnom su ljubazni kada očekuju napojnicu. Takva mesta volim da posećujem isključivo kada imam problem sa samim sobom i osetim potrebu za jeftinim i brzim opijanjem. Birtije su kao stvorene za to.

Pre nekoliko dana sam lutao gradom podsvesno tražeći baš takvo mesto i sasvim slučajno naleteo na jednu malenu kafanu. Odlučio sam da zauzmem busiju za jednim od stolova i naručio stomakliju koju u takvim situacijama gasim sa pivom. Bilo mi je potrebno brzinsko opijanje kako bih sto pre zaboravio svoj sjebani ego, a ta kombinacija je bila savršena. U kafani nije bila neka velika gužva. Jedan pijanac je kunjao za stolom u ćošku, odvaljen. Za susednim, dva pripita lika su glasno raspravljala o politici i bilo je očigledno da se nalaze u suprotnim taborima, dok je za trećim sedeo solista u malo boljem stanju od  svog kolege za prvim stolom. Konobar, koji je podbočen stajao za šankom i odbijao kolutove dima cigarete, povremeno se ubacivao u razgovor o politici držeći stranu čas jednom, čas drugom.  Poznavao ih je veoma dobro i znalački balansirao u njihovim raspravama. Znao je on i drugu dvojicu, ali oni nisu bili u stanju da razgovaraju. Jedino sam ja bio uljez u ovoj veseloj komuni, ali sam posle treće ture postao sastavni deo svega toga uklapajući se u ambijent, onako sa tupim i mutnim pogledom neprestano blenući u jednu tačku. Osećao sam se savršeno. Bar na trenutak sam zaboravio na svoj ego i ponovo postao super heroj. Znam da ću sutra ponovo biti u bedaku preispitujući i sebe i svoje postupke, ali me je za to sada bolelo dupe. Nastavio sam da pijem.

Ne znam koliko je vremena prošlo i kolika je količina alkohola koji je prostrujao mojim krvotokom, kada sam odlučio da krenem. Pozvao sam konobara koji je uredno naplatio ceh, ostavio mu napojnicu koju je uredno očekivao, uputio se ka izlazu i krenuo kući. Gegao sam se ulicama čas levo, čas desno, trudeći se svakog trena da ostanem na nogama i koliko toliko zadržim pravac. Put do stana nikada nije bio duži i kada sam ugledao svoju zgradu na vidiku osetio sam veliko olakšanje. Do četvrtog sam se nekako i dovukao uz pomoć gelendera, a pravi problem je nastao kada sam pokušao da otključam stan. Verovatno sam izgledao tragikomično, onako naslonjen na okvir vrata kako pokušavam da uguram ključ u bravu čas desnom, čas levom rukom. Na kraju sam uspeo tako što sam levom pridržavao desnu maksimalno se koncentrišući na krajnji ishod. Nisam ni pokušavao da zaključam sa unutrašnje strane, već sam nakon ulaska zalupio vrata, obučen se stropoštao na krevet i momentalno zaspao.

U narednom periodu ću se malo primiriti, ali čim naiđe novi problem sa egom, zauzimam svoje mesto u zadimljenoj kafani i krećem ispočetka. U to ime živeli…