Razni ljudi su mi više puta u proteklih nekoliko godina govorili da sam se opustio, ugojio i otrembesio. Činjenica je da još od školskih dana nisam sklon fizičkim aktivnostima što i jeste prouzrokovalo sklonost ka gojenju. Ponekad sam znao da potrčim za autobusom, ali se to vremenom promenilo, uostalom, daleko je to od fizičke aktivnosti. Sada ne želim da trčim za njima, pobogu, doćiće drugi za nekoliko minuta. Znao sam da potrčim i za nekom dobrom ribom, ali kako je vreme odmicalo, postajao sam sve tromiji i se manje zainteresovan za takav vid treninga. Na pamet mi nije padalo da visim po teretanama, radim bicepse, tricepse i sve ostale grupe mišića za koje nisam ni znao da postoje dok nije postalo moderno da se razumeš u anatomiju mišićnog tkiva. Jebote, nekada su dobro plaćali da dižeš teret, a sada…

Jedini pravi trening koji sam primenjivao svih ovih godina je bio podizanje punih i spuštanje praznih krigli piva na stolove gradskih kafana, po nekoliko serija svakodnevno i nije mi ništa falilo. Doduše, stomak je postajao sve veći, a ja sve mlitaviji. I ne bih se nervirao da nije bilo pomenutih dušebrižnika za moje zdravlje koji su insistirali da povedem računa o njemu, dok sam još uvek u godinama kada mogu da se korigujem, da me ne bi strefio šlog ili infarkt. Dugo sam se lomio i na kraju, ipak, odlučio da ih poslušam.

Iz upotrbe sam izbacio pivo, vino, kao i sve napitke dobijene alkoholnom fermentacijom, izbacio sam bureke, pice, piroške i sve vrste testenina, koje prosto obožavam, izbacio sam slatkiše za koje bih i dupe dao, izbacio sam večeru bez koje imam noćne more, aritmije i glavobolje. Ha, počeo sam zdravo da se hranim i u principu nije loš taj režim. Istina, pomisliš da će ti izrasti perje od silne piletine ili da ćeš početi da dišeš na škrge od ribe koju si uneo u svoj organizam.

Već nakon nekoliko dana vaga je počela da govori kako sam smanjio telesnu masu i tek tada je proradio onaj inat o kojem svi pričaju. Uz svu tu korekciju ishrane krenuo sam da krljam bajs, radim trbušnjake, upražnjavam brzo hodanje. Iz dana u dan sam bio sve zadovoljniji i ponosniji sobom. Sve češće su se mogle čuti pohvale na moj račun, na račun moje upornosti i više ne pamtim koliko sam saveta dao, koliko mejlova sa dijetama i kalorijskim tablicama poslao. Bilo mi je drago što su svi pokazivali pozitivno raspoloženje zbog mog koraka da promenim sebe i što su svi bili zadovoljni sa mojim novim ja.

Sve je išlo svojim tokom i sve je bilo u savršenom redu. Krize koje sam u početku osećao, nestale su, a ja sam bio potpuno naviknut na novi režim ishrane. Svakodnevno je vaga radila u moju korist pokazivajući manju kilažu nego prilikom prethodnog merenja i za mesec dana bio sam slabiji za desetak kilograma. Stvarno sam se osećao sjajno. Sada je penjanje na četvrti sprat postalo jednostavno kao mazanje margarina na hleb.

I sve bi bilo super da na scenu opet nisu stupili dušebrižnici sa početka priče, ali ovoga puta sa sasvim drugim stavovima. Naslušao sam se priča kako sam bio slađi onako kao medvedić, kako nije dobro tako naglo slabljenje, kako bih morao da proverim krvnu sliku i da se konsultujem sa stručnim licima, jer sve govori da sam veoma bolestan ili, ne daj Bože, na teškim drogama.

Pitam se sada šta da radim, da li da ponovo počnem sa prežderavanjem i besomučnim ispijanjem piva, kako bi se vratio u onu usporenu i mlohavu fazu ili da nastavim da održavam svog novog sebe, ovakvog kakav sam sada? Ljudima je teško ugoditi, to znam, ali kako će se cela ova priča završiti, e to ne znam. Možda nastavim da budem onaj sa kojim sam ja zadovoljan, a možda ponovo postanem onaj stari, ko će ga znati. U svakom slučaju, više neću slušati druge, njihove savete i sugestije i mislim da je to najbolje.

Ubuduće radim kako mi je volja zato što mi se može.

Sorry, the comment form is closed at this time.

© 2016 Berbernica Suffusion theme by Sayontan Sinha