Studirala je arhitekturu i boljeg vodiča i poznavaoca Zagreba nisam mogao da nađem. Vozila je korsicu koja se savršeno slagala uz njen temperament, moram priznati da su stvarno išli jedno uz drugo. Bila je veoma simpatična, a povrh svega slobodna. Predobra riba. U uzanim farmerkama koje su bile uvučene u crne kožne čizmice dolazile su do izražaja njene savršene noge. Crna prolećna jaknica, otkopčana samo toliko da bi se nazirala crna dekoltirana bluzica dodavala je dozu seksipila i terala da se pitam šta se krije ispod. Stil je bio drugo ime za nju. Imala je prirodno plavu kosu, plave oči i svetao ten. Grudi prosečne i guza malko veće od proseka, gotovo su se idealno pakovale u garderobu koju “gospođica stil” odabere. Jednom rečju, savršeno. Da nije bilo prijateljice, koja je u paketu išla sa njom tog dana, bez pardona bih startovao tog plavokosog anđela sa prelepim plavim očima.

Zauzeo sam busiju na zadnjem sedištu bele korsice vodeći računa da te oči, netremice, posmatram u retrovizoru. Okolo, naokolo smo se vozili zagrebačkim ulicama. Neke zgrade sam počeo da prepoznajem jer smo već prošli tuda, ali iz drugih ulica ili iz drugih pravaca. Više me je zanimalo da uhvatim njen pogled u retrovizoru nego sva istorija grada Zagreba. Kome je to još važno osim istoričarima ili povjesničarima, zavisi sa koje strane Dunava gledaš.

Nakon četrdesetak minuta okolo-naokolo vožnje korsica je bila parkirana, a mi smo započeli šetnju po centru. Glavni kolodvor, Trg kralja Tomislava, Zrinjevac, Trg bana Jelačića, Ilica… Svako mesto koje smo prošli je imalo svoju priču, a ona se trudila da je što bolje ispriča. Arhitektura i istorija imaju više zajedničkih tema nego što sam mogao da zamislim.

„Ovo je vaša, Srpska Pravoslavna crkva.“ – rekla je kada smo kročili na Cvjetni trg.

Iznenadio sam se. Mislio sam da smo anatemisani od strane njihove crkve i da je takva građevina srušena, ako ne za vreme velikog rata, onda za vreme komunista. Iako sam bio ateista poželeo sam da upalim sveću u srpskoj svetinji koja se, ipak, tu nalazila. Ne znam da li crkve imaju radno vreme još negde u svetu, ali ova je radila dvokratno, a ja sam baš odlučio da postanem vernik u vreme pauze. Kakav zajeb. Kasnije smo skoknuli i do njihove crkve koja je radila tokom celog dana, ali nisam hteo da palim sveću da se naša dva boga ne bi posvađala i izazvala međunacionalni i međuverski incident zbog mene.

Na Cvjetnom trgu smo popili kafu koja mi je, posle razočarenja u crkvu, legla k’o budali šamar. Pila je hladan nes sa šlagom i tako elegantnim pokretima mešala taj šlag koji se sjedinjavao sa kafom da mi se zavrtelo u glavi gledajući je. I dalje sam pokušavao i uspevao da uhvatim njen pogled. Čak sam nekoliko puta iscenirao slučajan dodir ili sudar. Nije se bunila i nije bila ravnodušna u to sam bio sasvim siguran, a njeni sve češći pogledi u mom pravcu su to i potvrđivali.

Nakon kratkog predaha i više nego prijatnih trenutaka nastavili smo dalje. Dan je bio kao stvoren za šetnju po zagrebačkom suncu. Na Kaptolu, brdašcetu u centralnom delu Zagreba, upoznala me sa likom kontese Nere iz romana “Grička vještica”. Spisateljica ovog dela, izvesna Marija koja je tu živela, dobro je bila upoznata sa svim tajnama ovog misterioznog mesta. Uz dodatak malo mašte napisala je roman. Kako su se ti ljudi provodili, do jaja! I ja sam se provodio slušajući je dok je pričala o tome, a taj njen zagrebački naglasak me je dovodio do ludila. Nisam smeo da joj priznam da sam se uvek ložio na hrvatske glumice samo zbog naglaska. Tako jebozovno zvuči. Obećao sam da ću pročitati to kapitalno delo i prepričati kada nam se sledeći put ukrste ceste.

U nekom od usputnih kafana grupica tamburaša svirala je čuvenu alasku “Rastao sam pored Dunava” i nikada nisam saznao da li je to srpska, hrvatska ili pesma svih podunavskih zemalja. Pokušao sam da zamislim Mađare ili Švabe kako je pevaju. Ipak, bio sam ponosan što Dunav protiče na nekoliko stotina metara od mog stana. Nikada nisam išao na pecanje, ali sam čvrsto odlučio da to ispravim čim se vratim. Dao sam još jedan zavet za kratko vreme što baš i nije karakteristično za mene.

Ispratili smo njenu prijateljicu, još malo cunjali  ulicama u kasno aprilsko predvečerje i uputili se put Sigeta, put njene malene garsonjere na vrhu jednog od zagrebačkih nebodera.

 

(odlomak iz još neobjavljenog romana)

Sorry, the comment form is closed at this time.

© 2016 Berbernica Suffusion theme by Sayontan Sinha