jul 092011

Stajali smo na terasi, posmatrali zvezdano nebo i divno sam se osećao. Ne zbog zvezda, koje su nesebično razbacivale svoju svetlost  po nebeskom svodu, ne zbog Meseca koji je u punom sjaju trepereo visoko iznad nas, ne zbog blagog povetarca koji se veselo igrao sa listovima tek procvalih lipa, već zbog nje, zbog njene blizine koja me u potpunosti ispunjava, unosi mir, unosi spokojstvo.

Pogledao sam je. Pogledala je i ona mene svojim dubokim sjajnim očima. I često su znala ta dva bisera tako da zasijaju, kao da se sam Mesec ogleda u njima. Poželeo sam da podignem ruku visoko do neslućenih visina, dohvatim pregršt zvezda i spustim joj u nedra, da je okitim i da zasija punim sjajem samo za mene.

Voleo sam je i bilo je lako voleti nju, tako plemenitu, tako nežnu, tako lepu. Ne mogu nabrojati koliko smo divnih trenutaka podelili. Sve i da za svaki od tih zajedničkih trenutaka rezervišem po jednu zvezdu, siguran sam da bi zafalilo tih sjajnih nebeskih tačkica, bar nekoliko komada da popunim kolekciju.

Čini mi se da sam oduvek voleo da posmatram to prelepo lice, da se gubim u dubinama tog prelepog sjajnog pogleda, čini mi se da sam oduvek voleo da mislim na nju.

Kada bi mi se pružila prilika da ponovo krenem ispočetka, siguran sam da bih opet napravio isti izbor, izabrao baš nju, moju liniju vodilju i moj putokaz, moju najsjajniju i najsrećniju zvezdu.

Sorry, the comment form is closed at this time.

© 2016 Berbernica Suffusion theme by Sayontan Sinha