Živela je u maloj podstanarskoj sobici na trećem spratu u Drinčićevoj ulici na Dorćolu, u samom srcu Beograda. I zavolela je ovaj grad, njegovu dobrodušnost, njegovu iskrenost i njegov duh. Na neki način se osećala sigurno u njemu iako se naslušala raznoraznih priča kada je napuštala malo provincijsko mesto, mesto u kom je provela najlepše trenutke svog detinjstva. Znala je da neće bilti lako zameniti mirnu seosku sredinu sa velegradskim asfaltom, ali je imala pravo da pokuša. I uspela je.

Sasvim slučajno smo se upoznali na rođendanskoj proslavi moje prijateljice koja je, sticajem okolnosti, bila i njena prijateljica, tačnije koleginica sa druge godine Pravnog. Bilo je krajnje jednostavno sprijateljiti se sa njom, sa tom slatkom provincijalkom, vlasnicom najlepše rupice na bradi, vlasnicom najlepšeg osmeha na svetu.

Iz večeri u veče bi se nalazili ispred Bitefa i odlazili u novo osvajanje Beograda. Skadarlija, Kalemegdan, Terazije, Slavija…  Iskreno, najlepše nam je bilo  kada sednemo na ona dva stepenika ispred ulaznih vrata zgrade u Drinčićevoj, tu negde oko ponoći, kada izmamimo poslednje osmehe za tu noć i kada razmenimo ovlaš poljupce u obraz. Odskakutala bi stepeništem do trećeg, a ja bih i dalje stajao ispred ulaza do god se ne upali svetlo u njenoj malenoj podstanarskoj sobi. Razmakla bi zavesu i još jednom mahnula sa prozora. Tek tada sam mogao mirno da se uputim u beogradsku noć, potpuno srećan.

Ponekad bi sedeli u toj studentskoj sobici u kojoj se osećao miris lutaka koje je ponela sa sobom onoga dana kada je napuštala svoje detinjstvo i dolazila u nepoznato sa jednim koferom u ruci. Osećao se i miris mošusa koji je volela. Osećao se miris nje, tako jednostavne, tako krhke. Voleo sam te susrete i svaki je, do detalja, ostao duboko urezan u mom pamćenju i siguran sam da će ti susreti još dugo, dugo zauzimati posebno mesto u jednoj ludoj glavi.

Otišla je po  završetku poslednje godine fakulteta. Tiho i lako, kao što je i došla. Svetla velegrada je zamenila mirnom sredinom provincije u kojoj je odrasla. Vratila se svojim starim navikama, svojim starim prijateljima i siguran sam da je učinila pravu stvar. Povremeno se čujemo  telefonom i rascvrkućemo se kao nekada dok smo sedeli na ona dva stepenika u Drinčićevoj. Sa nekom setom se prisetimo starih dana, beogradskih priča i nedosanjanih snova.

Ja i dalje šetam Beogradom, ovoga puta sam, i svako veče prolazim starim stazama nadajući se da ću je sresti, otpratiti do njene sobice pune lutaka iz detinjstva, da ću osetiti veličanstveni miris mošusa sa njenog vrata. Nadam se da ću još jedanput videti tu rupicu na bradi, da ću još jedanput ostaviti ovlaš poljubac na njenom obrazu…

Ko zna, možda se jednoga dana ponovo sretnemo.

 

Sorry, the comment form is closed at this time.

© 2016 Berbernica Suffusion theme by Sayontan Sinha