Sinoć sam je sreo i ponovo su leptirići u stomaku odradili svoje. Nije se mnogo promenila. Prkosila je godinama na sebi svojstven način i ,moram priznati, to joj je išlo od ruke. Kao da je vreme uvek radilo za nju. Za razliku od mene, kojeg je vreme pošteno išamaralo poslednjih godina, ona je ostala netaknuta. Istina, promenjena boja kose je zbunjujuće delovala, ali sve ostalo je bilo tu, na svom mestu. I maleni nosić koji se ponosno šepurio ispod  snenih zelenih očiju, i usne boje zrelih višanja, i belina zuba ispod širokog osmeha. Sve je bilo tu u savršenom skladu. Kao na filmskoj traci sećanja su navirala i teško da bi iko uspeo da isključi taj automatski prekidač koji se uključio u meni i zaustavi buru emocija koje su izvirale iz svih delova moga tela. Ipak, ona je nešto najbolje što se desilo u mom životu.

Spustila je meke usne na moj obraz i jedino što sam poželeo u tom trenutku je bilo da zaustavim vreme, da zauvek ostanemo tu, u malenoj uličici, pod malenim snopom svetla uličnog kandalabera. Da mogu, to bih sigurno i učinio. Nekada smo, zaista, voleli ovu uličicu i često šetali kaldrmisanim pločnikom uživajući u romantičnim prolećnim večerima. I sada, dok se topim u dubinama njenih očiju, poželim da se to ponovo dogodi, da ponovo zagrljeni prođemo malenom ulicom i našim znanim gazovima, da se blagi povetarac ponovo poigra sa pramenovima njene kose, da mesec, taj stari šarlatan, ponovo započne ples po zvezdanom nebu. Želeo bih da se još jedanput poigram sa mladežom iznad leve obrve, da još jedanput provršljam prstima po njenim leđima, da još jedanput poljubim te usne, meke poput somota. Želeo bih, želeo bih…

Sinoć sam je sreo i ponovo su leptirići u stomaku odradili svoje.

Sorry, the comment form is closed at this time.

© 2016 Berbernica Suffusion theme by Sayontan Sinha