Berbernica

Pozdrav iz Igala

jul 192016

Posle toliko vremena sam naterao sebe da nešto pribeležim na ovo parče elektronske hartije. Mogu da se vadim na razne nedostatke poput inspiracije, slobodnog vremena i budite sigurni da ću vas lagati…
Mislim da je iskrenije ono “mrzelo me”.

E sad, ostaće prekriveno velom misterije da li su me na ovaj potez naterali morski povetarac, večernja šetnja obalom, zrikavci koje slušam duboko u noć ili knjiga Marka Vidojkovića, kojeg iskreno poštujem, cenim i rado čitam, a koji dokazuje da danas svako može da napiše roman.
Naravno da Vidojković nije tema ove priče, a kada bolje razmislim određene teme ni nema, već samo zapisi jednog najobičnijeg berberina koji se namerio da baš danas nešto napiše.

I tako, nakon tri godine, evo me na godišnjem odmoru…dvonedeljna nirvana i kurcobolja, mislio sam, a znao da ću ispizdeti nakon pet dana, al’ nema veze, bitno je da mi to trenutno stanje savršeno odgovara.

Sasvim slučajno, tokom planiranja letovanja, odabir je pao na crnogorsko primorje, tačnije na Boku, i zaista mi nije bilo bitno mesto boravka za te tričave dve nedelje. Nakon ulaska u autobus napomenuo sam šoferu autobusa da nas odveze do poslednje stanice i nakon trinaestočasovne vožnje obreli smo se u Igalu.

Igalo je veoma lepo mesto poznato i kao lečilište. Još tridesetih godina prošlog veka dobili su potvrdu iz francuskog lečilišta “Vichy” o lekovitom svojstvu radioaktivnog blata koje se nalazi na “blatnoj plaži” ili Staroj banji, kako je stanovnici Igala nazivaju. Šetalištem dominira zgrada Instituta za fizikalnu medicinu, rehabilitaciju i reumatologiju “Dr Simo Milošević”. Sama plaža instituta je obezbeđena i rampama za invalide, kako bi i oni koji ne mogu da prošetaju došli do plaže i osetili čari koje nudi priroda.

I sve je to u redu, sve je na svom mestu.

Prvog dana smo prošetali po lepo uređenom šetalištu i primetili da ima izuzetno puno dece u invalidskim kolicima uz pratnju svojih roditelja, decu sa štakama, decu sa smetnjama u kretanju kao posledica raznih paraliza. I nasmejani su svi, takoreći bezbrižni. Deluju kao da nemaju nikakvih problema, a imaju… itekako imaju.

Na decu sam osetljiv i to neću promeniti, nikada.

A ludilo opšteg pomodarstva proteklih godina na Balkanu nije zaobišlo ni ovo mirno mesto. I ovde se, kao i u Beogradu, mogu sresti razne fele, razne sorte ljudi, od poštenih i mirnih do beskrupuloznih i bahatih. Takvi osionisti su sveprisutni naročito tokom popodnevnih i večernjih sati. Ima ih u svim dobima, od adolescenata do penzionera.
I zamisli sada, babuskera zdrava i prava se izležava na rampi za invalidska kolica, klinac sa skuterom vitla među decom na štakama, sponzoruša se uhvatila svoje dzade i ne pada joj na pamet da se pomeri osobi sa protezom umesto noge.

Da se razumemo, ovde nije reč o stanovnicima Igala, već o turistima, kao što sam ja, kao što si ti dobri čoveče, kao što si ti draga moja.

I svašta se tu još može videti, i svašta se tu još može sresti, od babe koje na svom najnovijem superhajtek mobilnom telefonu ne zna na koju se ikonicu okreće kamera i vidno nervozna objašnjava prijateljici “ne ona što slika ‘vako, neg’ ona ‘nako” misleći na prednju kameru i mega-popularan selfi, preko raspalih sponzoruša koje izgledaju kao da su metnule prednje gumu od “tamića” u svoja usta, a zadnje u sise i dupeta do balavaca koji su tek naučili guzicu da obrišu, a ponašaju se kao da su u najmanju ruku popili svu pamet ovoga sveta.
I svi će oni otići kući srećni, baba sa gomilom fotografija u svom mobilnom telefonu, sponzoruša zbog besplatnog letovanja u zamenu za poneki kres sa svojim ulovom, a balavac sa lovačkim pričama o seksu, drogi i razrvratnom životu na moru.

A šta ćemo sa onom gorepomenutom decom, decom koja su se osećala srećno kada su iz svojih invalidskih kolica ugledala more, decom kojima je suza radosnica krenula iz oka kada su ih roditelji uneli u vodu, decom koja možda nikada neće stati na svoje noge?

Baš ta deca na mene ostavljaju najači utisak ovogodišnje odmora i večno će ostati u mojoj glavi. Kada god se pomene Igalo pred očima ću ugledati radosna i nasmejana lica baš te dece.

Srdačan pozdrav iz Igala

Namćor

Pljuni i zapevaj No Responses »

avg 012015

Što sam stariji sve sam veći namćor i sve više ličim na onog iz Balaševićeve istoimene pesme. Plaši me činjenica da ću jednoga dana postati matora izdrkotina od koje svi beže glavom bez obzira. A do pre samo nekoliko godina bio sam flegmatik i savršeno me je bolelo uvo za sve. Mogli su skakati po mojim živcima, trenirati prag moje izdržljivosti i tolerantnosti bez ikakvih posledica, a onda se sve okrenulo naopako, fitilj je krenuo da se smanjuje i iz dana u dan biva sve kraći. Kada će i da li će eksplodirati, pouzdano ne znam. Svestan sam činjenice da se pretvaram u monstruma, ali za sada nisam pronašao adekvatno rešenje da to sprečim.

Pretežno mi savetuju da sa određenom dozom optimizma gledam na dešavanja oko sebe. Pokušao sam i ne ide. Pokušavao sam da razmišljam o šarenom cveću na zelenim proplancima i cvrkutu ptica u nadi da će me to odvesti na tu optimističku stranu, ali badava. Uglavnom čujem graktanje crnih ptica zloslutnica i oko sebe vidim sive ledine, puste i mračne. I sada, kako da čovek bude optimista u pesimističkom društvu? Sve se izopačilo i otišlo u materinu.

Vaspitavan sam u sistemu u kom su se cenile ljudske vrednosti, u sistemu koji je imao reč „tolerancija“ u svom rečniku, u sistemu u kom sam bio tretiran kao ljudsko biće. Imao sam bezbrižno detinjstvo, punu vreću radosti i smeha, pun krčag bezbrižnih snova. A onda se, odjedanput, sve okrenulo. Preko noći se sve rasplinulo i nestalo kao balon od sapunice. Naišla je beda i u materijalnom i u duhovnom smislu, izbacila na površinu nove ljude i nova pravila. Nekako smo se oporavili od šoka, ostali na nogama i nastavili dalje, ali… Daleko smo od onoga što smo bili. Ponekad imam utisak da nas je neko uz pomoć čarobnog štapića prebacio u drugu dimenziju gde je sve u suprotnosti od onoga što u stvari jeste i nadam se da ću se jednog dana probuditi, protrljati oči i shvatiti da sam samo sanjao ružan san.

Kako vreme odmiče sve sam svesniji da je ovo stvarnost i da povratka nema. Drugi se igraju našim sudbinama, a mi smo nemoćni da to sprečimo. Osećam se kao marioneta u tragikomičnom lutkarskom činu očekujući kraj predstave, ali kraja nema. Bar još uvek nije na vidiku, ne dok barabe pišu scenarija, dok barabe organizuju predstave, dok barabe igraju glavne uloge.

I sada, budi optimista i pokušaj da svo ovo crnilo ostaviš na periferiji mozga, pokušaj da razmišljaš o cvrkutu ptica i šarenom cveću na zelenim proplancima.

Ne ide, brate.

Bedno piskaralo

Sasvim obične priče No Responses »

jul 012015

Već nekoliko dana se svim silama trudim da nešto napišem i totalno sam bezuspešan u tome. Kao što tele blene u šarena vrata tako i ja blenem u prazan list elektronske hartije i ništa mi konkretno, što bih mogao da zapišem, ne pada na pamet. Zaista se osećam bespomoćno.

Ponekad se dešava da žešće zabagujem i jednostavno ne znam šta bih zapisao, a osećam neodoljivu želju da pišem. Smorim se kao dete bez dinara u džepu ispred prepune prodavnice prelepih igračaka i dođe mi da se tresnem o beton i zamlataram i rukama i nogama. Dođe mi da zaplačem od muke. I bio bih spreman da u tom trenutku potpišem pakt sa samim đavolom, dočekam sabah sa šejtanom, da se upetljam u veštičije kolo, ako treba. Možda bih tada uspeo da iz sebe izvučem nešto konkretno, nešto opipljivo, nešto od čega bi mogla da nastane dobra, zanimljiva priča. I dok taj đavo ne raspiše konkurs za pisce u pokušaju, imaću ovakav problem. Baš veliki zajeb.

Dešava se i da nemam tih problema. Reči, nekako, same izlaze iz mene, ideje se rađaju sasvim spontano i na meni je samo da ih otkucam. I veoma je zanimljivo poigrati se sa rečima, izvući neke zaboravljene misli iz najmračnijih uglova mozga, zarotirati ih, ukomponovati i sve to lepo staviti na papir.

Kada sam počeo da piskaram sve je to ličilo na dobro zezanje. Prenositi sopstvene misli na papir je veoma zanimljiv posao, pogotovo ako to ima nekog smisla. Na taj način izbaciš iz sebe neka razmišljanja koja su sasvim sazrela u tvom umu i zaista osetiš veliko olakšanje nakon toga. I što više pišeš, želja za pisanjem je sve veća i osećaš se bezveze ako s’ vremena na vreme nešto ne staviš na hartiju. Nekako, imaš utisak da si zarobljen u tesnoj koži, a nemaš kud.

Tako je i počela cela priča. U glavi su se vremenom taložile misli, ljudi, događaji i sasvim slučajno mi je pala ideja da to zapišem, onako, više za sebe. Podelio sam glavne i sporedne uloge, odredio mesto i vreme dešavanja i započeo sa pisanjem. I izgledalo je skroz ludo. Zamisli, ja pišem. Napisao sam jednu priču i ispalo je ok, ali mi se učinilo da bih imao još mnogo toga da kažem. Nastavio sam dalje, ubacivao likove u neverovatne situacije, kombinovao, igrao se. Vremenom sam odlepio za pisanjem. Želja je iz dana u dan bila sve jača, volja sve veća. Stvarao sam nešto svoje, nešto vredno i bio ponosan na sebe. Počeo sam da razmišljam o tome da bi svega mogao da ispadne solidan roman, napravio koncept i nastavio sa besomučnim pisanjem. Pisao sam svakodnevno, prekucavao, brisao pa ponovo pisao i bilo je zanimljivo. Izmešto sam ljude i događaje kako mi je volja, uvaljivao ih u nezgodne situacije, menjao karaktere. Igrao sam se fikcijom do iznemoglosti. Nešto nepoznato iz mene je govorilo da treba da nastavim, da dovršim ono što sam započeo, objavim i ostavim za neke buduće naraštaje.

Jednog jutra sam seo ispred računara i nisam znao šta dalje. Narednog jutra se ponovilo. Iz dana u dan sam pokušavao da nastavim, ali sve što bih napisao izgledalo je odvratno. Imao sam utisak da je izvor u meni preko noći postao ponornica koja se gubi u mračnim dubinama i koja nikada neće ugledati svetlost dana.

I dalje pokušavam da nastavim ali sve što vidim ispred sebe je prazan beli list elektronske hartije.

Možda je sve ovo neka vrsta prezasićenja, možda trenutni nedostatak inspiracije, a možda samo prolazni mentalni blok. Možda će se već sutra, onako iznenada, pojaviti ideja koja zaslužuje da se pretvori u zanimljivu priči i stavi na papir. U svakom slučaju sam optimista i neću odustati makar morao da potpišem pakt sa samim đavolom, dočekam sabah sa šejtanom ili se upletem u veštičije kolo.

Savršen san

Poezija No Responses »

jun 012015

Kako smo zalutali u ovu priču, ovaj savršen san.

Da li smo zaslužili ovo jutro, ovaj novi dan.

Zbog tebe spreman sve da ostavim daleko, daleko za sobom

samo da se jednom probudim sa tobom.

Zašto smo dozvolili ovu priču, ovaj savršen san.

Da li smo kroz igru ušli u krug začaran.

Ipak spreman sve da ostavim daleko, daleko za sobom

samo da se jednom probudim sa tobom.

Kome smo prećutali ovu priču, ovaj savršen san

Na sebe samo mislili, stali na put opasan

Pa ipak spreman sve da ostavim daleko, daleko za sobom

samo da se jednom probudim sa tobom.

Emotivac

Pljuni i zapevaj No Responses »

maj 012015

Nikada se nisam nešto preterano razumeo u kubikažu, konjske snage i kilovate, njihov odnos i razliku. Jednostavno, nikada me to nije zanimalo i nisam neki zaljubljenik u automobile. Danas je izuzetno trendi da voziš dobar auto i da se razumeš u sve te sitnice. Što više konja imaš u svojim kolima, to si veći baja, ali ne znam da li se računa i onaj koji sedi za volanom. Uz što više konja, poželjno je imati i klimu, servo, navigaciju, abs… Ne znam da li tu idu sms i mms ili sam nešto pobrkao, rekoh da me to zanima k’o lanjski sneg i da se baš ne razumem u to. Ukoliko nema nešto od svega navedenog onda je to kršina, krntija, groblje. Muka mi je od tog prepametnog fenseraja.

Imam i ja automobil, naravno. Zamislite, uskoro će napuniti četrdesetu. Prešao je, otprilike, više od polovine puta do Meseca. Istina, nema ništa od pomenutih dodataka, ali se kotrlja i uvek me preveze do odredišta, što mi je najbitnije. Još kao klinac sam želeo da vozim Volkswagen bubu i svoj san sam ispunio. Malo sam je doterivao, s vremena na vreme, i nudili su mi silne pare da je otkupe, ali nisam pristajao. Folcika je prešla celu bivšu državu i uzduž i popreko. Sa njom smo išli na more, na planine, u posetu tetkama u Slavoniji i nikada se nije zakašljala, a kamoli ostavila u nekoj vukojebini, bespomoćne. Srasli smo jedno za drugo i baš bi mi bilo nezgodno da se rastajemo, sada posle toliko godina. Razmišljam da je počastim za naredni rođendan, da je odvezem na ekskurziju do neke autolimarske i automehaničarske radionice. Zašlužila je to u svakom pogledu.

Ne smeta mi što nema klimu, servo, navigaciju, ne smeta mi što je grejanje u njoj očajno, ne smeta mi što ću uskoro, ako ne zamenim patos, postati kao Fred Kremenko u svom automobilu, ne smeta mi mnogo štošta kod nje, ali nisam ni osoba koja će porodično nasleđe prodati za neku sitnu lovu, i taj novac dati kao učešće za automobil sa ful opremom. Verujte, pre ću je gurnuti u Dunav, pa neka ribe orgijaju u njoj.

Neke stvari, jednostavno, nemaju cenu.

Oblaci boje mastila

Sasvim obične priče No Responses »

apr 012015

Od jutros sam nešto sav nikakav, što bi naš narod rekao, nakrivo nasađen. Probudio sam se neraspoložen, sa nekim turobnim mislima koje su se motale po glavi i na mah pomislih da će sve proći nakon prve popijene kafe, ali sam se gadno zeznuo. Turobne misli su tu i dalje iako sam u sebe ubacio minimum pet, šest šolji one prave turske ili domaće kafe, kako je kome po volji. U principu, to i jeste kafa koju volim i sve one bućkuriše u kesicama ili limenkama koje prodaju po kioscima i prodavnicama, a nazivaju se kafama, ne priznajem. Ponekad, ako mi se prijede nešto slatko, smućkam tu hemiju i na taj način iznivelišem šećer u krvi.

Jutarnji program, po defaultu, onako uz jutarnju kaficu, priče o pridruživanju EU i NATO paktu, poboljšanju standarda… ma sve je to gomila praznih naklapanja. Godinama unazad to slušamo i čini mi se da su već davno odcvrkutali svoje, a da toga još nisu svesni. Sere mi se od politike i politiziranja. U celoj priči su najbolje vesele voditeljke koje se kezeče sa malih ekrana i da nisam svestan u kojoj zemlji živim pomislio bih svašta. Kada bolje razmislim, smeškao bih se i ja da dobijam kintu koju one dobijaju za svoje lažno smeškanje. Možda je najpametnije isključiti televizor i potruditi se da ostaneš normalan u ovoj zemlji ljubavi, istine i slobode.

Delimičan razlog svog neraspoloženja sam pronašao u vremenu. Natmureno nebo me preteći posmatra, onako ispod obrva, i imam utisak da će se narednog trenutka sručiti na mene i svom silinom sabiti u zemlju. Stvarno je odvratan osećaj kada pomisliš šta sve može da ispadne iz tih oblaka boje mastila. Razumeo bih da se to događa u jesen, ali u sred jula da se ovako sroza temperatura i pogorša vreme, to ne razumem. I ko o čemu, kurva o poštenju, baba o uštipcima, a mi o vremenu. Polako nas zahvata epidemija kolektivne meteoropatije i svi gledamo u nebo kada nam nešto nije po volji.

Možda razlog mog nezadovoljstva leži u činjenici da sam iz dana u dan sve stariji, sve mračniji, da postajem sve veći mrgud. Još uvek mi ne smetaju klinci koja tapkaju loptu po hodnicima, klinci koja urlaju ispod prozora ili se jurcaju po haustorima, ali ko zna šta nosi budućnost. Ne bih voleo da jednog dana postanem dežurni policajac svog ulaza sa zadatkom da bezobzirnu dečurliju dovede u red. Ta pomisao me strahovito plaši i pre ću podići ruku na sebe nego postati dežurna karakondžula.

Ipak, kada bolje razmislim, možda je ovo samo prolazno nezadovoljstvo, trenutno neraspoloženje i možda nije sve tako crno kao što izgleda. Sutra je novi dan, nova šansa da se u samom startu obračunam sa tmurnim raspoloženjem, da doskočim turobnim mislima. Možda se i vreme prolepša, Sunce zasija punim sjajem, a tamni oblaci odlete daleko.

Možda, možda, možda…

Koliko puta…

Poezija No Responses »

mar 012015

Koliko puta sam razmišljao da te ostavim, zaboravim,

koliko puta se premišljao šta da progovorim.

I nisam znao šta da kažem, na reči bih se sapleo,

nisam želeo da lažem, baš sam te zavoleo.

Koliko puta sam poželeo da se spakujem i nestanem,

bez reči i bez pozdrava od tebe da pobegnem.

I nisam znao kud da odem, na kamen bih se sapleo,

nisam želeo da lažem, baš sam te zavoleo.

Koliko puta sam odlučio đavolu da potpišem

i svaki tren proveden sa tobom k’o gumicom da obrišem.

I nisam znao šta da kažem, na reči bih se sapleo,

nisam želeo da lažem, baš sam te zavoleo.

Galerija

Skroz romantično No Responses »

feb 012015

Već treći dan se, otprilike u isto vreme, uvek na istom mestu, nalazlim sa njom u jednom malenom kafeu u starom gradskom jezgru. U tom kafeu na simpatičnoj galerijici kojom dominiraju garniture od lakiranog ratana već treći dan očekujem njen dolazak, njeno simpatično ’’Ćao, kako si?’’, osmeh i nespretan pokušaj da mlataranjem rukama objasni razlog svog kašnjenja pravdajući se saobraćajnom gužvom. Verovatno bih joj svašta sasuo u lice povodom toga, ali svaki put svojom pojavom na vratima tog malenog kafea pokreće gomilu emocija u meni i momentalno sav bes i sva srdžba netragom nestaju, odlaze u nepoznato. Jednostavno, lepo ju je videti, tu na tom mestu, na toj galeriji malenog kafea u starom gradskom jezgru. Ne, neću reći da sam odlepio za nom posle trećeg kafenisanja, ali ko zna…

Ponekad je čudna rabota igrarija sa emocijama.

A upoznali smo se sasvim slučajno na nekoj užasno dosadnoj proslavi rođendana nekog našeg zajedničkog prijatelja. Po stoti put sam slušao već davno ispričane priče, po stoti put glumio zainteresovanost za njih i lažno se smeškao, po stoti put planirao kako da zbrišem odatle a da ne uvredim svog prijatelja svojim naglim odlaskom. Kada sam konačno smislio plan kako da se izvučem iz te neprijatne situacije pojavila se ona i u tom momentu nije bilo teško promeniti odluku i ostati na tom mestu još neko vreme. Bilo je zaista fantastično posmatrati novopridošlu gošću, tako jednostavno obučenu u bledo roze haljinicu na bretele sa cvetnim motivima kako ulazi u dnevnu sobu. Vatreno crvena kosa je uokvirivala nežno lice, a minijaturni delfinčić na zlatnom lančiću diskretno se šepurio iznad dekoltea vešto pokušavajući da dokaže ko je tu pravi šef. Na tren sam pozavideo tom komadu zlatnog nakita koji tu, baš na tom mestu iznad njenih grudi, provodi većinu svog vremena, spava sa njom, kupa se sa njom, budi se sa njom…

I upoznali smo se sasvim slučajno na toj užasno dosadnoj proslavi rođendana nekog našeg zajedničkog prijatelja dok smo slušali već davno ispričane priče, dok smo glumili zainteresovanost za njih i lažno se smeškali, dok smo, svako na svoj način, smišljali plan da zbrišemo odatle.

Da li je to bio splet okolnosti ili su se sami Bogovi umešali u celu tu priču, to nisam saznao, ali sam vrlo dobro znao da mi njeno prisustvo veoma prija i da sam više nego srećan što se nalazim pokraj nje. Lako smo pronašli niz zajedničkih tema o kojima bi razgovarali, polušapatom, da ne remetimo diskusiju o kamionima, avionima i ostalim baljezgarijama o kojima je raspredao ostatak ekipe koja se našla na tom mestu. Iz te neformalne konverzacije, sa definitivno najlepšim stvorenjem i ’’miss večeri’’ rođendanske proslave našeg zajedničkog prijatelja, saznao sam da je zaposlena kao pravnik u nekoj propaloj firmi, da veruje u horoskope, voli muziku i film, da je posve slobodna. Nekako mi se ovo poslednje najviše dopadalo. Imali smo više nego dovoljno tema za razgovor i bilo nam je sjajno, tako sami u nekom našem, zajedničkom svetu. Osećali smo se kao u nekom filmu, potpuno odvojeni od ostalih, od svakodnevnice, od priča koje smo čuli po ko zna koji put. Ta kožna garnitura i jeste predstavljala neku vrstu pustog ostrva okruženo modrim morem, bar za nas dvoje koji smo na njoj sedeli. I ko zna koliko bi proveli na tom pustom ostrvu izgubljeni u prostoru i vremenu zaokupljeni pričom da fajront nije bio u najavi. Ljubazno smo se oprostili od domaćina, našeg zajedničkog prijatelja, i zajedno krenuli u noć. To veče sam saznao i gde stanuje kao i njen broj telefona, sve preko toga bi bilo suviše, zar ne.

Nekoliko dana mi je bilo potrebno da sakupim hrabrost i da je pozovem. Želeo sam da je čujem i pokušavao da okrenem broj, ali kada bih došao do poslednje cifre prekidao bih vezu. Neki strah, neka zebnja bi me okružila i nemoć me je uzimala pod svoje. U jednom momentu sam odlučio da idem do kraja. Svi strahovi nestali su onog momenta kada se baršunasti alt oglasio sa druge strane žice. Okuražio sam se tek kada sam skontao kroz igru reči da je očekivala da je pozovem. Nije nam trebalo puno vremena da ugovorimo mesto sastanka.

Na brzinu sam obukao već pripremljenu garderobu i strčao sa sa četvrtog poput vihora. Verovatno bih i oborio svetski rekord u brzom hodanju samo da je neko imao to da pribeleži i obavesti onog Mr. Ginisa. Sav zadihan sam stigao na dogovoreno mesto, ali nje nije bilo tamo. Istini za volju nisam ni očekivao da će me čekati. Zauzeo sam mesto na galeriji malenog kafea u starom gradskom jezgru odlučan da je sačekam, makar mi za to trebala čitava večnost. Pojavila se nakon desetak minuta izvinjavajući se zbog kašnjenja. Bila je mnogo lepša nego one večeri kada smo se upoznali, ili se bar meni tako činilo. Ubili smo dva sata razgovarajući o svemu i svačemu. Usput smo prostudirali i horoskop za taj dan.

Sutradan smo se ponovo u isto vreme, nekako spontano, našli na istom tom mestu. Na galeriji malenog kafea u starom gradskom jezgru, uz hladan nes i belgijsku čokoladu uživao sam u njenom prisustvu. Zaista je bila zanimljiva, volela je Krležu, obožavala Šerbedžiju, sekla vene na Morisona i u tu tematiku sam se donekle i razumeo, a kada je na red došao horoskop i uticaj planeta na određene horoskopske znake tu sam bio bespomoćan i kao potpuni duduk blenuo u nju, tačnije u delfinčića iznad dekoltea. Na kraju sam ipak odlučio da se pomalo pomučim i proučim tu nauku kako bih na sledeći susret došao delimično spreman. Nikada me nije zanimao uticaj Saturnovih prstenova na sedmu kuću i uticaj mesečevih mena na plimu i oseku, ali nije na odmet biti upućen u te tajne, pogotovo ako nju to zanima.

I tako, već treći dan se, otprilike u isto vreme, uvek na istom mestu, nalazlim sa njom u jednom malenom kafeu u starom gradskom jezgru. U tom kafeu na simpatičnoj galerijici kojom dominiraju garniture od lakiranog ratana već treći dan očekujem njen dolazak, njeno simpatično ’’Ćao, kako si?’’, osmeh i nespretan pokušaj da mlataranjem rukama objasni razlog svog kašnjenja pravdajući se saobraćajnom gužvom. Verovatno bih joj svašta sasuo u lice povodom toga, ali svaki put svojom pojavom na vratima tog malenog kafea pokreće gomilu emocija u meni i momentalno sav bes i sva srdžba netragom nestaju, odlaze u nepoznato. Jednostavno, lepo ju je videti, tu na tom mestu, na toj galeriji malenog kafea u starom gradskom jezgru. Ne, neću reći da sam odlepio za nom posle trećeg kafenisanja, ali ko zna…

Ponekad je čudna rabota igrarija sa emocijama.

Kafanisanje

Sasvim obične priče No Responses »

dec 012014

Volim kafane, a zašto je to tako, ne znam ni sam. Jednostavno ih volim. Još kao tinejdžer sam ih zavoleo, a ta ljubav ne prestaje ni danas i čini mi se da se savršeno slažemo. Godinama smo postali savršen tandem i nenadjebivo guramo napred.

Da se razumemo na samom početku, ne mislim na neka fensi mesta kojih u gradu ima i peviše, a pojedinci ih nazivaju kafanama, iz kog razloga, nemam pojma. Ne mislim na mlečne restorane u kojima pored bureka možeš popiti kafu i automatski ih nazvati kafanom, a pogotovo ne mislim na ekskluzivne restorane sa bogatim menijem u kojima, takođe, možeš kafenisati i nazvati ih gore pomenutim imenom. Ovoga puta mislim na prave pravcate kafane, zadimljene birtije, sa sve kariranim stolnjacima, po mogućstvu nemarno izbušenim žarom cigarete, prepunim limenim pepeljarama i sredovečnim konobarima u crnim pantalonama i belim košuljama sa leptir mašnama ili kravatama. Uglavnom su ljubazni kada očekuju napojnicu. Takva mesta volim da posećujem isključivo kada imam problem sa samim sobom i osetim potrebu za jeftinim i brzim opijanjem. Birtije su kao stvorene za to.

Pre nekoliko dana sam lutao gradom podsvesno tražeći baš takvo mesto i sasvim slučajno naleteo na jednu malenu kafanu. Odlučio sam da zauzmem busiju za jednim od stolova i naručio stomakliju koju u takvim situacijama gasim sa pivom. Bilo mi je potrebno brzinsko opijanje kako bih sto pre zaboravio svoj sjebani ego, a ta kombinacija je bila savršena. U kafani nije bila neka velika gužva. Jedan pijanac je kunjao za stolom u ćošku, odvaljen. Za susednim, dva pripita lika su glasno raspravljala o politici i bilo je očigledno da se nalaze u suprotnim taborima, dok je za trećim sedeo solista u malo boljem stanju od svog kolege za prvim stolom. Konobar, koji je podbočen stajao za šankom i odbijao kolutove dima cigarete, povremeno se ubacivao u razgovor o politici držeći stranu čas jednom, čas drugom. Poznavao ih je veoma dobro i znalački balansirao u njihovim raspravama. Znao je on i drugu dvojicu, ali oni nisu bili u stanju da razgovaraju. Jedino sam ja bio uljez u ovoj veseloj komuni, ali sam posle treće ture postao sastavni deo svega toga uklapajući se u ambijent, onako sa tupim i mutnim pogledom neprestano blenući u jednu tačku. Osećao sam se savršeno. Bar na trenutak sam zaboravio na svoj ego i ponovo postao super heroj. Znam da ću sutra ponovo biti u bedaku preispitujući i sebe i svoje postupke, ali me je za to sada bolelo dupe. Nastavio sam da pijem.

Ne znam koliko je vremena prošlo i kolika je količina alkohola koji je prostrujao mojim krvotokom, kada sam odlučio da krenem. Pozvao sam konobara koji je uredno naplatio ceh, ostavio mu napojnicu koju je uredno očekivao, uputio se ka izlazu i krenuo kući. Gegao sam se ulicama čas levo, čas desno, trudeći se svakog trena da ostanem na nogama i koliko toliko zadržim pravac. Put do stana nikada nije bio duži i kada sam ugledao svoju zgradu na vidiku osetio sam veliko olakšanje. Do četvrtog sam se nekako i dovukao uz pomoć gelendera, a pravi problem je nastao kada sam pokušao da otključam stan. Verovatno sam izgledao tragikomično, onako naslonjen na okvir vrata kako pokušavam da uguram ključ u bravu čas desnom, čas levom rukom. Na kraju sam uspeo tako što sam levom pridržavao desnu maksimalno se koncentrišući na krajnji ishod. Nisam ni pokušavao da zaključam sa unutrašnje strane, već sam nakon ulaska zalupio vrata, obučen se stropoštao na krevet i momentalno zaspao.

U narednom periodu ću se malo primiriti, ali čim naiđe novi problem sa egom, zauzimam svoje mesto u zadimljenoj kafani i krećem ispočetka. U to ime živeli…

Imate li Rezervni plan…

Sasvim obične priče No Responses »

okt 222014

REZERVNI PLAN – Vidi šta ću ti reći…

IMATE LI REZERVNI PLAN?

Rok bend Rezervni plan objavio je krajem oktobra 2014. godine za promotersku kuću Long Play svoj debitantski CD album “Vidi šta ću ti reći…”, kome je prethodio singl/spot “Kada se probudim”.

Spot možete pogledati na:

https://www.youtube.com/watch?v=UCxo5dQ1nOohttps://www.youtube.com/watch?v=UCxo5dQ1nOo

Oko stotinu nastupa u tri godine postojanja omogućilo je Rezervnom planu da za album prvenac izbrusi devet autorskih rokenrol pesama sa primesama bluza, kantrija i popa, kojima je dodata i zanimljiva rokabili obrada stare sevdalinke “Kad ja pođoh na Bembašu”!

Članovi benda iz Pančeva – pevač Bojan Košić, gitarista Aleksandar Travica, basista Vladimir Mandić, klavijaturista Bojan Ilić i bubnjar Zoran Galović – ističu da ono što sviraju “u suštini jeste rokenrol koji vuče korene iz muzike 80-tih na prostoru bivše Jugoslavije“.

“Odrastali smo uz Čorbu, Dugme, Kazalište, Yu grupu…i svakako je to ostavilo uticaja na autorski rad benda. Ponosni smo što smo među velikanima naše scene tražili inspiraciju. Jednostavno se od korena ne može pobeći. Trebalo je to samo prepakovati u trend novog veka i prilagoditi današnjoj publici“, ističe Rezervni plan.

Sniman u tom duhu, u pančevačkom muzičkom ateljeu “Stojanović” uz producenta Stefana Gaćešu tokom 2013. godine, album “Vidi šta ću ti reći…” donosi beskompromisnu čvrstu rokersku svirku – u klasičnoj ljubavnoj priči “Sinoć sam te video”, koncertnom favoritu benda “Vidiš da sam lud” i prvom singl/spotu “Kada se probudim” (odabran na insistiranje fanova!).

Za članove benda “Reci kako da odem” je produkcijski “možda i najjača stvar na albumu“, dok “Kišni dan (oblaci boje mastila)” odlikava jeziv ugođaj kada “hodaš sam po kišnom danu dok imaš utisak da te svom silinom nebo pritiska“. Slede, pesme o izneverenim očekivanjima “Samo gost i ništa više”, o ljubavnim nedoumicama “Koliko puta”, ljubavi na prvi pogled “Ona je ta” i o tome kako je voleti svim srcem “Tvoj”.

U Rezervnom planu ističu da su nazivom “Vidi šta ću ti reći…” (osim što je to bila omiljena krilatica pevača Bojana u jednom periodu) želeli da skrenu pažnju “na sam album, na pesme koje pevaju o najvažnijoj stvari na svetu…ljubavi“.

“Domaća scena je poslednjih godina okrenuta socijalnim temama u tekstovima, pljuvanja po sistemu, samosažaljevanju. Razumemo da nam je to nametnuto, ali ipak glasamo za ljubav i želimo da se vrati to vreme kada se nismo petljali u političke teme. Pustite disk i prepustite se sanjarenju, putovanju kroz ljubav“, poručuju Pančevci.

Ipak, kako se u rokersku priču Rezervnog plana uklapa narodna pesma “Kad ja pođoh na Bembašu”?

“‘Bembaša’ je jedna izuzetna sevdalinka, pesma koja ima dušu i koju svi volimo. Početkom devedesetih često je izvođena na pančevačkoj sceni u rok aranžmanu i veoma dobro prolazila kod publike. Odlučili smo da je obradimo kao neki omaž toj sceni u tom vremenu. Brian Setzer i njegov ‘Mystery Train’ su poslužili kao inspiracija za melodiju“, navode članovi benda.

CD Rezervnog plana “Vidi šta ću ti reći… ” možete naći u knjižari Vulkan i prodavnici Jugoton u Beogradu, i skinuti ga sa:

https://itunes.apple.com/us/album/vidis-da-sam-lud/id931186141?i=931186155&ign-mpt=uo%3D4

KAKO JE NASTAO REZERVNI PLAN?

Rezervni plan osnovalo je u Pančevu tokom leta 2011. godine nekoliko ortaka iz detinjstva, koji su kao klinci imali dodira sa muzikom, ali kako je došlo vreme odrastanja i surove borbe za egzistenciju u Srbiji ranih devedesetih, muzika je ostala u drugom planu. Pošto su se iškolovali, zasnovali porodice, zaposlili i ostvarili se u svojim poslovima, u jednom trenutku pao je predlog da se okupe i zasviraju za svoju dušu. Prvenstveno zbog dobrog zezanja i kao dobar izduvni ventil nakon posla. Ubrzo, uz sviranje obrada ex Yu hitova, novoosnovani bend je počeo rad na sopstvenim pesmama.

“Još uvek nismo imali ime, a već smo snimali u studiju. Dok smo prvu urađenu pesmu preslušavali, pevač Bojan je ustao i samouvereno rekao: ‘Vidi šta ću ti reći, ako mi posao krene naopako uvek imam rezervni plan – pevaću!’ Tog trenutka smo znali kako će nam se zvati bend i kako će nam se zvati prvi album“.

U početku bend se kalio svirkama po manjim klubovima, ali kako je vreme prolazilo ukazala se prilika da sviraju na festivalima, kao što je Ex Yu Rock Fest u Starčevu (2012), Green Days u Pančevu (2014) i Rok zemljotresu u Kruševcu (2012), na kojima su binu delili sa poznatim imenima kao što su Van Gogh, Hladno pivo, Pekinška patka, Zemlja gruva, Crvena jabuka… Za tri godine postojanja Rezervni plan je stigao do broj od oko stotinu živih nastupa.

“U Kruševac smo došli ne znajući kakav je festival i koja se vrsta muzike preferira. Skapiramo da se nalazimo na mestu gde se svira mnogo čvršći zvuk od onog koji mi izvodimo! Šta da radimo, kako će publika reagovati na našu muziku, da li ćemo se uopšte izvući odatle? Povratka nema. Izađemo na binu – kad ono euforija! Sa prvim taktovima proverenih EX YU kavera publika počinje da hvata ritam i peva sa nama. Ispraćeni smo ovacijama nakon dva bisa. Ostaće nam u sećanju Kruševac i jedva čekamo da ponovo zasviramo u tom gradu“.

U trenutku kad je diskografska industrija poprilično mrtva, i bendovi prelaze na internet objavljivanje singlova, za Rezervni plan nije bilo nedoumica da li da objave album “Vidi šta ću ti reći…” na CD-u ili ne.

“Od samog početka smo odlučili da to bude CD. Svesni smo da je sve to neprofitabilno, ali nijednog trenutka nismo kalkulisali. Ovo smo uradili zbog naše verne publike i zbog nas samih. Nećemo se obogatiti, to je sigurno, ali ćemo svakako imati uspomenu na ovaj period. Osim sećanja biće tu i CD“.

http://www.rezervniplan.com/

Rezervni plan o pesmama sa “Vidi šta ću ti reći…”

Sinoć sam te video – Prva stvar koju smo snimili i zbog toga zaslužuje da bude pesma koja otvara album. Klasična ljubavna priča. Srećeš bivšu curu i ustanoviš da ti još uvek nedostaje. E sad, ponovo želiš da si sa njom, ali…

Vidiš da sam lud – Svi smo se ponekad našli u situaciji da u jednom momentu pukneš i želiš da ostaneš sam sa sobom, iako se svi oko tebe trude da ti ugode i da ti pomognu. E onda ti lepo dođe da sve oteraš tamo gde ne treba. Inače veoma volimo ovu pesmu i odlično prolazi na koncertima. Zaista dobra vožnja.

Kada se probudim – Za ovu pesmu je snimljen i spot, tako da je to i prvi singl sa ovog albuma. Video je rađen u pančevačkom klubu „Apolo“ tokom marta 2014-te. Pesma govori o onom osećaju kada se probudiš i skapiraš da si sanjao fantastičan san. U tom momentu ti je žao što si se uopšte i probudio.

Reci kako da odem – Produkcijski možda i najača stvar na albumu, pravi rock ’n’roll i ozbiljan kandidat za snimanje drugog spota. Svakako favorit. „Reci kako da odem“ priča o rastanku dve osobe. Shvataš da je kraj, vreme da spakuješ stvari i nestaneš, ali ne znaš kako ćeš dalje sam.

Kišni dan (oblaci boje mastila) – Hodaš sam po kišnom danu dok imaš utisak da te svom silinom nebo pritiska. Jeziv osećaj, zar ne. E kada se u tom momentu setiš nekih lepih trenutaka provedenih sa osobom koja ti je nekada mnogo značila, a više nije sa tobom, to je žešći bedak. Pesma govori baš o tome.

Samo gost i ništa više – Svi smo mi u životu imali priliku da budemo iznevereni od nekih osoba od kojih to nismo očekivali. Nije važno da li je to voljena osoba, bliski prijatelj… Shvatiš da si se zeznuo što si verovao, ali to je to. Jednu takvu situaciju smo prepakovali u ljubavnu tematiku i napravili pesmu.

Koliko puta – Koliko puta si razmišljao o tome da prekineš vezu i ostaviš dragu osobu, ali ti nešto ne dozvoljava da to uradiš…da li je to ljubav, navika ili nešto treće? Razmisli.

Ona je ta – Ljubav na prvi pogled. Kako vam se čini? E pesma govori baš o tome. Srećete osobu za koju ste sigurni da je vaš broj i spremni ste da joj sve poklonite, čak i sebe. Melodična polu-akustična pesma, nama izuzetno draga.

Tvoj – Da li ste nekada imali utisak da vam je draga osoba uvek na pameti, u svakom momentu vidite njen lik, čujete njen glas i srećni ste kada je tu? Jeste. To je znak da nekoga volite svim srcem. Ovo je priča o tome.

Kad ja pođoh na Bembašu – Ovu pesmu ne treba mnogo predstavljati. Poznata sevdalinka prepakovana u pravi rock ’n’ roll aranžman. Inspiracija za muziku je nastala dok smo slušali Brian Setzera u izvođenju čuvenog Elvisovog hita Mystery train. Svakako za preporuku. Poslušajte.

Fotografije Milica Duždević

PR Long Play Aleksandar Arežina

Older Entries

Berbernica

Pozdrav iz Igala

Namćor

Bedno piskaralo

Savršen san

Emotivac

Oblaci boje mastila

Koliko puta…

Galerija

Kafanisanje

Imate li Rezervni plan…

Najnovije

Kategorije

Čitam i...